FOTO: PIXABAY

Igor A. (26) je diplomirani profesor fizičkog vaspitanja. U Nemačku je došao u januaru ove godine. Život u Hrvatskoj pretvarao mu se u borbu za preživljavanjem bez svetle budućnosti. Pretvarao se u odbijanja za poslove za koje se prijavljivao. Nikako nije mogao da pronađe stalni posao iako posle završetka fakulteta nije mnogo birao.

Loading...

– U Nemačku sam došao jer nisam znao šta ću više sa sobom u Hrvatskoj. Imam suprugu, uzeli smo se pre dve godine. Nismo mogli da planiramo ni dete jer nisam imao posao, a ona je tek povremeno radila. Mogu da kažem da smo preživljavali krpeći se uz pomoć roditelja – otkriva Igor.

Advertisements
FOTO: PIXABAY

U Nemačku je došao iz jednog malog mesta iz okolice Našica. Gledao je prijatelje i poznanike kako odlaze u Nemačku i mislio: „Ako mogu oni, što ne bih i ja? Nije važno koji posao ću da radim samo da zaradim.“ Ostavio je suprugu u Hrvatskoj i došao u Štutgart.

– Uz pomoć prijatelja pronašao sam jedan nižerazredni nemački fudbalski klub u Štutgartu. Pozvali su me na probni trening i kad su videli kako igram, pronašli su mi poludnevni posao kombi vozača za jednu firmu koja prevozi kućne aparate na adrese. Takođe su preuzeli na sebe i deo stanarine i davali mi mali honorar za nastupe. Bilo je bolje nego u Hrvatskoj, ali opet nedovoljno novca da sam mogao da budem zadovoljan – kaže.

Advertisements
FOTO: PIXABAY

Kako bi više zaradio, prihvatio je da radi kao moler kod jednog Hrvata premda taj posao nikada nije radio. Za početak je radio povremeno. Potreba ga je naterala da brzo ovlada i tim zanatom. Radio je pola godine, a onda je na nagovor jednog Nemca, koji je bio sponzor nemačkog kluba za koji je igrao, otvorio molersku firmu.

– On mi je pronalazio poslove, a ja sam radio. Kako sam imao sve više posla, zaposlio sam još dva naša čoveka koji su došli kao i ja iz domovine. Taj posao nije težak, ali ni lak, puno se radi da bih nešto zaradio – nastavlja svoju priču.

FOTO: PIXABAY

Budući da se i finansijska situacija popravljala, u Štutgart mu je stigla i supruga. I ona je vrlo brzo počela da radi i to kao domaćica u jednom hotelu. Radila je sve, od recepcije pa po potrebi i do nameštanja i čišćenja soba. Diploma koju je imala (više ekonomska) nije joj ništa značila. Ali, sa otvaranjem firme su nastali novi problemi. Ni Igor ni njegova supruga još nisu dobro govorili nemački jezik.

Advertisements
Loading...

– Kako sam imao sve više posla, trebalo je ispunjavati i sve više dokumentacije, plaćati porez i ostalo. Budući da nisam znao dovoljno dobro nemački jezik, savetovali su da nađem jednog našeg poreskog savetnika koji će mi voditi knjige i raditi prijave poreza. Računi su bili sve brojniji i nije bilo lako sve to pratiti – rekao je sagovornik.

FOTO: PIXABAY

U klubu gde je igrao ponudili su mu da kao diplomirani profesor fizičkog, trenira njihovu decu. Prihvatio je i to za neki manji honorar i počeo tri puta nedeljno da trenira njihovu decu. Deca su brzo napredovala, rezultati su postajali sve bolji. Budući da njegov rad nije ostao nezapažen, iz kluba su mu dozvolili da za malu naknadu koristi njihove terene za privatne treninge dece.

Poslušao je savet iz kluba i pokrenuo još jedan biznis, ovog puta trenerski. Onaj molerski posao je sve ređe stizao da radi iako je još imao otvorenu i tu firmu. Osim toga, što je više radio više je zarađivao, ali je imao i sve više papirologije.

Advertisements
FOTO: PIXABAY

– Najviše su me ubijali kojekavi računi koji su stizali. Ponekad sam imao osećaj da zbog te papirologije ne mogu da se izvučem iz celog tog vrtloga. Strah me je bio da potpišem bilo šta jer nisam bio sasvim siguran šta potpisujem. Morao sam da se pouzdam u Hrvate koji dobro znaju jezik ili da zovem poreskog savetnika koji sve naplaćuje. Zato sam imao uvek nekakav stres i neizvesnost – priča Igor.

Advertisements

Danas, godinu dana kasnije, kad se osvrne kaže kako mora da zaključi kako je uprkos boljoj finansijskoj situaciji, u Hrvatskoj živeo mirnije i imao manje briga.

FOTO: PIXABAY

– Naravno da mi se dolazak finansijski isplatio. Ali, moram da priznam, da mi je kvalitet života ovde u poređenju s Hrvatskom, daleko lošiji. Nemam gotovo ni jedan slobodan dan.

Advertisements

Vodim firmu, radim od 12 do 14 sati dnevno. Treniram popodne s decom, a vikendom vodim njih na utakmicu, a popodne i sam igram za svoj klub. Ne uspevam da se odmorim. I tako iz nedelje u nedelju – kaže. Verovatno će mnogi kad ovo pročitaju da kažu:

FOTO: PIXABAY

– Ima firmu, a jadikuje – ali svi koji su prošli sličan put znaju da je takav život u Nemačkoj. Znaju da se ovakve i slične priče događaju našim ljudima u Nemačkoj bez obzira što će nekima izgledati i kao neverovatne.

(Izvor: Telegraf)