FOTO: PIXABAY

Portalu Splitski dnevnik iz Danske se javio Franko F. (46), koji je u ovu zemlju otišao pre dve nedelje.

Advertisements

– Hladno je, vlažno, sunce se ritko vidi, ljudi nisu baš pristupačni, ali opšti utisak odaje stabilno društvo i uređenu državu. Još se nisam prihvatio učenja jezika, pa mi je zasad najveći problem previše slobodnog vremena. Počinjem raditi 1. februara, a poslednjih 10 godina mi je radni dan u proseku trajao 16 sati. Ovaj višak slobodnog vremena mi je svojevrsni šok. Ne znam šta da radim s njime i kako da ga ispunim – kaže Franko.

Advertisements

I kada uskoro počne da radi u firmi za instalaciju ventilacijskih i klima sistema, radni dan će mu biti upola kraći, a plata četvorostruko veća od one koju je imao u Hrvatskoj.

Osim što je vodio većinu posla u firmi jednog privatnika, morao se baviti raznim obavezama koje mu nisu bile u opisu radnog mesta. Retke slobodne dane koje bi povremeno dobijao, većim je delom morao da ih potrošii na rešavanje papirologije i raznih dozvola. Bilo je godina kada uopšte ne bi dobio godišnji odmor, a u najboljim slučajevima “gazda” bi ga nagradio s 5-7 dana koje bi mogao provesti s porodicom.

Advertisements
Loading...

– Iako mi je do radnog mesta trebalo tri i po sata vožnje trajektom i kombijem, zbog prirode posla sam stalno noćio na ostrvu. Tako da su poslednjih deset godina deca praktički odrastala bez mene, iako sam bio jako blizu. Sada sam hiljadama kilometara daleko od njih, ali paradoksalno je da je situacija ista kao i kad sam bio udaljen samo 50 kilometara. Umorila su me lažna obećanja da će se stvari promeniti. Kada se osvrnem čudim se što sam toliko dugo trpio izrabljivanje. No, kao i većina Hrvata koji imaju decu i kredit, nisam mogao birati, morao sam čuvati posao, jer se novi teško nađe – nastavlja Franko u ispovesti za Splitski dnevnik.

Kada se napokon odlučio na drastičnu promenu, popričao je sa suprugom koja ga je podržala. Deca su već odrasla pa su razumela očevu odluku. Franko je potom obavio svu potrebnu papirologiju, kupio kartu za avion i odleteo u Dansku. Zasad ne planira polagati temelje za život u kojem bi mu se naknadno pridružio ostatak porodice. No, ne isključuje i tu mogućnost.

– Osim posla koji me je satirao psihički i fizički, najviše me iritirala celokupna situacija u državi. Ili je, bolje da kažem, u tragikomičnoj verziji države. Ponekad bih poželio instant lobotomiju, pa da ne razumem ni slova od svega što pročitam u novinama i čujem na televiziji. Pokušao sam se distancirati od svega, ali od tolike količine laži, prevara i izdaja nemoguće je pobeći. Možda me u Danskoj spašava nepoznavanje jezika, ali i bez toga razlika u životu je nemerljiva. Na kraju krajeva, ovde sam došao kako bih zaradio, otplatio kredit i lakše školovao decu. Pošteno ću raditi kao i celog života, a što je najvažnije – prvi put u životu ću biti i pošteno plaćen – optimistično je Franko završio svoju emigrantsku ispovest za Splitski dnevnik.

Advertisements
Advertisements