I DANAS SANJAM SVOJE PSE, BUDIM SE I PLAČEM! Kad sam bežao iz Knina nisam ih imao gde! Zaključavam kapiju, a oni samo…

FOTO: PRINTSCREEN

O ljudima koji su napustili svoje domove govoreno je i pisano mnogo. Jedna posebna priča o izebglištvu, o tome šta znači ostaviti dom, šta znači ostati bez dela svoje porodice, objavljena je u knjizi Ratka Božovića „Sjaj u očima.“ U njoj, nekadašnji Zaštitnik građana Saša Janković, opisuje susret sa jednim od tih ljudi koji su bili prisiljeni da napuste svoj dom.

Advertisements

Priču vam prenosimo u celosti.

„Uredno obučen i obrijan stariji čovek gleda u Artura dok seda za sto na maloj terasi novobeogradskog restorana. Njemu je to dovoljan znak, još samo sekund i krenuće.
– Ne, Arti!

Veliki beli pas razočarano se spušta na pod. Pita se zašto ne sme da ode do stranca, ponjuška ga, i pošto se tako po svim psećim pravilima pristojno upoznaju, bude izmažen. Geni i iskustvo upućuju ga da se ljudi dobri i on najiskrenije moguće – govorom tela pokazuje da uprkos svojoj snazi i velični želi samo nežnost – kako bi onda išta moglo krenuti naopako?

Advertisements

Ipak, ponekad krene i ja ne želim da izgovaram ono besmisleno “neće, dobar je” dok se neko ljuti. Ima ljudi koji zure u psa najčešće ne znajući da mu time šalju poziv ili pretnju, a onda reaguju burno. Zato zaustavljam Artija. Jutro je suviše lepo da bih ga pokvario scenom, ma kako malo verovatna bila.

Muškarac shvata šta se dešava.
“Neka ga, ja volim pse.”

U trenu, jer baš to je i čekao da čuje, Beli je kod njega. Dok uživaju u upoznavanju i maženju, vidim da oči čoveku suze.

– Imate psa, pitam?
– Imao sam. Dva. Dva istarska goniča… Ja sam iz Knina.

Advertisements

Ćutim. Po načinu na koji je to rekao znam kako i kada je napustio svoj grad. Ratom oterani, pogotovo iz njegovog kraja, nose u sebi posebnu vrstu setne tuge, razočaranja i ponosa. Čekam. Ako želi, pričaće i bez zapitkivanja, a svaka moja reč može da bude pogrešna.

Šta uopšte smisleno kazati ljudima koji su to prošli? Umesto reči, posmatram ga kao moj pas na početku – sa pažnjom i iščekivanjem.

– I posle svih ovih godina, budim se noću i plačem. Sanjam kako su me gledali dok sam zaključavao kapiju na dvorištu. Ponekad poverujem da sam sve izbrisao, ceo život tamo, a onda ponovo sanjam njihov pogled na meni dok odlazim. I plačem.

– Ostali su?

Advertisements

– U noć su nam rekli da sutra moramo da bežimo. Cela porodica i sve što imam stalo je u jedan auto, njih nisam imao gde. Zaključavao sam kapiju, a oni su me s one strane gledali. Auto je kretao, i dalje su gledali. Nisu lajali, nisu trčali, samo su me pravo u oči gledali.

– Niste se vraćali?
– Ne…

Duga pauza, dok i dalje nežno gladi Artura.

– Nikad u stvari i nisam otišao odatle. Ovo ovde nisam ja. Radim, smejem se, dišem, juče zbog sina, danas zbog unuka. Ali pravi ja sam tamo, sa mojim psima.

Plaćam piće i krećem. Strah me da mu pružim ruku, bojim se zaplakaću ako ga pogledam u oči. U stanu se presvlačim i krećem na posao. Beli ostaje sam, dočekaće me na vratima. Zakon zabranjuje da psi uđu u zgrade državnih organa.“

(Izvor: Mondo)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements