Herojska pogibija potpukovnika Lemića od bombardera B-52: Ovo je moja zemlja, ovo je Srbija, neću da se krijem u podrumu

FOTO: PRINTSCREEN

Crni dan za vojsku i oficire tadašnje Jugoslavije koji su stajali na braniku otadžbine, na granici sa Albanijom, upisan je datum 31. maj 1999. godine.

Advertisements

Tog popodneva NATO bombarderi prosuli su tepih bombi na izmešteno komandno mesto 549. motorizovane brigade u rejonu sela Šeh Mahala. Ukupno je tog dana poginulo 10 vojnika i starešina, među kojima i načelnik PVO, potpukovnik Boško Lemić, a bilo je čak 115 ranjenih i desetine kontuzovanih.

General Vladimir Lazarević prepričava ono što je čuo od tadašnjeg ratnog izveštača RTS novinara Milovana Drecuna koji je tih dana boravio na tom području.

– Na komandno mesto stiže Milovan Drecun. Skoro da ga nisam prepoznao. Umoran, neispavan, prašnjav, i crn u licu, deluje kao „avet“. Nije raspoložen, kao do tada. Seda kod mene za sto. Ćuti neko vreme, a zatim kaže: „Ljudi na Paštriku je pakao. Do sada sam verovao da ne može biti većeg pakla od Košara. Sad sam siguran. Paštrik je pakao, a naš narod, Srbija, i VJ imaju nove Obiliće, i heroje. Treba videti kako Srbi ginu za svoju zemlju, i doživeti njihov herojizam – napisao je ratnom dnevniku Lazarević.

Lazarević kaže da ga je potom pitao kako je poginuo potpukovnik Boško Lemić?

„On je heroj, poginuo je prkoseći avijaciji NATO. Kada su bombarderi B-52, oko 14,00 časova, bacili tone bombi na Planeju i Šeh-Mahalu, pogođena je kuća u kojoj je bilo IKM-549. Prema izjavi Konjikovca, u kući su pored njega, bili potpukovnici Đokić, Lemić, i oko 30 vojnika, iz obezbeđenja, vezista, i kurira. Kuća je srušena i svi osim Lemića su se sklonili u podrum. On je napustio sklonište, izašao ispred kuće da komanduje jedinicama PVO, jer u podrumu nije imao vezu sa jedinicama. U to vreme oko petnaestak aviona, neprekidno su bombardovali, i raketirali položaje jedinica. Od dejstva bombi, oko 18,00 časova, pogođen je podrum, i u njemu su ostali zarobljeni Konjikovac, Đokić i još oko 15-20 vojnika. Nastala je borba za izlazak iz zarušenog podruma. Borba za goli život. Od tada se gubi kontakt sa Lemićem – napisao je Lazarević.

Saborci Lemića koji su krenuli da se sklanjaju u podrum kažu da su uzalud ubeđivali svog starešinu da krene sa njima u sklonište. Ovo su bile njegove poslednje reči. “Nemam ja od koga da se krijem, ovo je moja zemlja, ovo je Srbija”.

Njegovo telo, pronađeno je sa telima još sedam boraca. Znao je da na otvorenom prostoru, ne može da preživi bombardovanje, ali je ostao, i po cenu života.

Advertisements

SLAVA HEROJU!

Advertisements