Osnovna škola “Vladislav Ribnikar” do nedavno je bila poznata po francuskom jeziku, oglednim odeljenjima, brojnim radionicama i razmenama učenika, ali se sve promenilo kad je učenik ove škole ubio osmoro učenika, školskog portira i ranio šestoro đaka i nastavnicu istorije.
Profesorka Francuskog Anka Ivković koja je sada u penziji, ali i dalje radi u školi “Vladislav Ribnikar” ispričala je kakva je atmosfera vladala u odeljenju u koje je išao učenik, pre nego što se dogodio krvavi pri. Ona je tu decu poznavala, predavala im i sa njima svakodnevno radila.
“Trebalo je danas da vidim to odeljenje, da zamenim koleginicu koja je njihova razredna i koja je trebala da putuje na službeni put. Dogovorile smo se sve šta ću da radim, ja tu decu poznajem, već nekoliko puta sam bila kod njih i zamenjivala časove. Znam i to dete koje je pucalo, znam i tu decu koja su stradala, znam Dragana, divnog čoveka, koji je nemajući svoju decu obožavao svu decu koja su bila u školi… Čime je on to zaslužio”, rekla je ona za Pink i dodala:
“To je bilo divno, mirno, dobro dete, odličan đak, baš sam pogledala u dnevniku kada sam videla njegove inicijale. Sve petice, primerno vladanje, zeleni smajliji, najmanje od njega bi se tako nešto očekivalo. Svi mi, počev od roditelja, do škole smo negde odgovorni što to nismo videli. Kako smo mogli to da propustimo. Kako su roditelji mogli da ne vide svoje dete, ako ima problem”, rekla je profesorka.
Ona je istakla da deca u toj školi imaju svaki dan francuski, šest časova nedeljno, i praktično je ona sa decom više nego što su roditelji. Dodaje da roditelji danas nisu ništa dugačija nego pre, samo su se okolnosti promenile.
“Kad smo mi bili mladi, oni su mene puštali, nema ni telefona, nema ni mobilnih telefona, odoh ja na more kad se javim, javim se. Bilo je bezbednije, mogla sam da putujem auto-stopom. Pričala sam učenicama to, to je bio prestiž. Idemo, putujemo, ko sme danas da pusti dete da pređe ulicu”, rekla je profesorka Anka Ivković.
(MONDO)