FOTO: PIXABAY

Tokom proteklih desetak dana u Beogradu se odigravala prava drama. Radenko Lazović (1964) rodom iz Kozlića, je beskućnik, po nacionalnosti čovek, prema dokumentima iz 1980. godine Jugosloven, a danas živo biće koje za administraciju nažalost ne postoji.

Advertisements

Iako je u odbrambenim ratovima učestvovao od 1991. do 1995. godine, posebno na položajima Srpske Krajine, poslednje prebivalište ima u nepostojećoj državi, a to je ujedno bio i razlog zdravstvenom sistemu da uz izvinjenje odbije lečenje galopirajućeg karcinoma grla, koji mu izaziva akutno gušenje.

Advertisements

Iako je ekipa Kliničkog centra Srbije učinila sve da u kratkom roku zbrine pacijenta, ne osvrćući se ni na šta osim na Hipokratovu zakletvu, administracija se još jednom našla kao prepreka da se sirotom čoveku daljim lečenjem spase život.

Ono što je ohrabrujuće i u 21. veku govori da smo svi na kraju dana smrtnici jeste gest anonimnog donatora, koji je prihvatio sve troškove lečenja i oporavka za nesrećnog Radenka, koja poznanici od milošte zovu Džipi. Ali nažalost, ni to nije bilo dovoljno.

Advertisements
Loading...

Da je čovek čoveku vuk, pokazali su uzaludni pokušaji lečenja u privatnoj bolnici, jer i pored volje anonimnog donatora da sve troškove operativnog lečenja i postoperativnog oporavka snosi lično, renomirana privatna klinika sa višedecenijskim stažom jasno je istakla da zadržava pravo da bira pacijente- i da beskućnika označi kao nepoželjnog pacijenta koji bi loše uticao na njihov marketing. Jer u ovom slučaju, Hipokritova zakletva je očito davno zaboravljena.

Dijagnoza kancera koji je metastazirao nije delovala toliko strašno, koliko su prognoze bile zastrašujuće- da je lečenje hitnoo i neophodno, ali nije izvodljivo jer pacijent nema dokumenta. Zahvaljujući upornosti humanog donatora, kao i razumevanju zdravstvenih radnika Kliničkog centra Srbije, ukazana je osnovna lekarska pomoć dok se neko trajno rešenje i dalje ne nazire.