„Da biste shvatili šta se događa i ko protiv koga ratuje u Ukrajini, pažljivo pročitajte ovu Putinovu izjavu“

FOTO: PRINTSCREEN

Slavoj Žižek, slovenski filozof planeterne slave i popularni komentator političkih i kulturnih fenomena u nizu čitanih zapadnih medija (treba napomenuti kako je jedno vreme bio rado viđen gost i u programu „Raša tudej“, objavio je u britanskom „Gardijanu“ kolumnu u kojoj je, prilično otvoreno, izneo svoje mišljenje oko zauzimanja strana u sukobu Rusije i Ukrajine. Žižekov tekst prenosimo u celosti.

Advertisements

Za mene je klasik „Imagine“ Džona Lenona uvek bila pesma koja je popularna iz pogrešnih razloga. „Svet koji živi kao jedan“ najbrži je način da završimo u paklu.

Vreme za buđenje

Oni koji, kada je reč o ruskoj invaziji na Ukrajinu, zastupaju pacifizam – zapravo ostaju zarobljeni u vlastitoj verziji pesme „Imagine“. Zamislite svet u kojem se napetosti više ne rešavaju oružanim sukobima, maštaju takvi. Evropa je danas ostala zarobljena u upravo takvom stanju, ignorišući brutalnu stvarnost izvan svojih granica. Sada je vreme za buđenje.

Advertisements

San o brzoj ukrajinskoj pobedi završen je. U onome što sve više izgleda kao dugotrajna pat pozicija, Rusija polako napreduje, a njen je krajnji cilj jasan. Više nema potrebe čitati između redova kada se Vladimir Putin upoređuje s Petrom Velikim: „Na prvi pogled, on je bio u ratu sa Švedskom koja joj je nešto oduzimala… Nije oduzimao ništa, vraćao je… Vraćao je i ojačavao, to je radio… Jasno je da je na nama bilo da vratimo i da ojačamo“ – odlučno je tvrdio ruski predsednik.

Da biste shvatili šta se zapravo događa u Rusiji treba pažljivo pročitati još jednu Putinovu izjavu. Radi se o sledećoj: „Da bi mogla preuzeti nekakvo vođstvo – a ne govorim nužno ni o globalnom vođstvu, već o vođstvu u bilo kojem području – svaka država, bilo koji narod, bilo koja etnička grupa treba da osigura svoj suverenitet. Jer ne postoji ništa između, ne postoje posredne države: ili je država suverena, ili je kolonija, bez obzira na to kako se kolonije nazivaju.“

Implikacija ovih Putinovih stihova, kako je rekao jedan komentator, jasna je. Postoje dve kategorije države: one suverene i podređene, tj. one osvojene. Prema Putinovom imperijalnom mišljenju, Ukrajina bi trebalo da spada u poslednju kategoriju.

I, kao što je prilično jasno iz ruskih službenih izjava poslednjih mjeseci, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Finska, baltičke države… i na kraju sama Evropa „spadaju u poslednju kategoriju“.

Advertisements

Sada znamo šta znači poziv da se Putinu dopusti da „spasi obraz“. To ne znači tek pristajanje Ukrajinaca na teritorijalni kompromis u Donbasu, već to znači pristanak na Putinove imperijalne ambicije. Razlog zašto ovu ambiciju treba bezuslovno odbaciti je taj što smo u današnjem globalnom svetu u kojem nas sve progone iste katastrofe.

Sve države su zapravo posredničke: niti su potpuno suverene niti su pokorene. Insistirati na punom suverenitetu u suočenju s globalnim zagrevanjem potpuno je sumanuto, budući da sam naš opstanak zavisi od uske globalne saradnje.

Putinov veliki plan

Dobro je znati kako Rusija nikako ne zanemaruje globalno zagrevanje. Zbog klimatskih promena arktička ruta postaće ključna. (Na kraju, zato je i Tramp želeo od Danske da kupi Grenland). Zbog eksplozivnog razvoja Kine, Japana i Južne Koreje, glavna prometna ruta će ići severno od Rusije i Skandinavije.

Advertisements

Ruski strateški plan uvek je bio profitirati od globalnog zagrevanja, tj. kontrolisati glavnu svetsku prometnu rutu, plus razviti Sibir i kontrolisati Ukrajinu. Tako bi Rusija zavladala proizvodnjom hrane u toj meri da će moći ucenjivati ​​celi svet. To je moguća ekonomska stvarnost koja hrani Putinov imperijalni san.

Oni koji zagovaraju smanjenje podrške Ukrajini i veći pritisak na nju da pristane na bolne kompromise, vole da ponavljaju da Ukrajina jednostavno ne može dobiti rat protiv Rusije. To možda i jeste istina, ali upravo u tome vidim veličinu ukrajinskog otpora. Rizikovali su nemoguće, prkoseći hladnim pragmatičnim proračunima. Najmanje što im dugujemo je puna podrška, a da bismo to učinili, potreban nam je jači NATO – ali ne NATO kao produžena ruka politike SAD-a.

Američka strategija suprotstavljanja Rusiji i Kini putem Evrope rezultovalo je time da Stari kontinent postane mesto „proks“ rata između SAD-a i Rusije, koji bi sada mogao da se završi kompromisom između njih dvoje na račun Evrope. Za Evropu postoje samo dva načina da izađe iz ove pozicije: igrati igru ​​neutralnosti – što je prečica do katastrofe – ili postati samostalni igrač.

Dok neki levičari tvrde da je rat koji je u toku u interesu NATO-ovog industrijsko-vojnog kompleksa, koji koristi potrebu za novim oružjem kako bi izbegao krizu i stekao novi profit, oni zapravo poručuju Ukrajini: OK, vi ste žrtve brutalne agresije, ali ne oslanjajte se na naše oružje jer time postajete igrači u rukama industrijsko-vojnog kompleksa…

Dezorijentacija uzrokovana ukrajinskim ratom stvara čudne alijanse kao na primer onu između Henrija Kisindžera i Noama Čomskog koji „dolaze sa suprotnih strana političkog spektra (Kisindžer je bio državni sekretar pod republikanskim predsednicima, a Čomski jedan od vodećih levičarskih intelektualaca u Sjedinjenim Državama) – i često su se sukobili. Ali kada je u pitanju ruska invazija na Ukrajinu, obojica su nedavno zagovarala tezu da Ukrajina razmotri dogovor u kom bi izgubila deo teritorija kako bi se brže postigao mirovni sporazum.

Novi evroazijski fašizam

Ukratko, njih dvojica predstavljaju istu verziju „pacifizma“ koja funkcioniše samo ako zanemarimo ključnu činjenicu da se u ovom ratu ne radi o Ukrajini, već o brutalnom pokušaju da se promeni naša celokupna geopolitička situacija.

Prava meta rata je razbijanje evropskog jedinstva. Isto takvo razbijanje Evrope koje zagovaraju ne samo američki konzervativci i Rusija, već i evropska ekstremna desnica i levica. U ovom trenutku, u Francuskoj, Melenšon i Le Pen nalaze se na istoj strani.

Najluđa ideja koja ovih dana kruži je da bi Evropa i Rusija, kako bi se suprotstavile novom polaritetu između SAD-a i Kine trebali ponovno da udruže snage i formiraju treći „evroazijski“ blok zasnovan na hrišćanskom nasleđu pročišćenom od liberalnog viška. No, sama ideja o „evroazijskom“ trećem putu oblik je savremenog fašizma.

Dakle, šta će se dogoditi ako birači u Evropi i Americi, suočeni s rastućim troškovima energije i širom inflacijom tajnim sankcijama protiv Rusije, izgube apetit za rat kojem se čini da nema kraja? Odgovor je jasan: u tom će trenutku evropsko nasleđe biti izgubljeno, a Evropa će de facto biti podeljena između američke i ruske sfere uticaja. Ukratko, sama Evropa postaće mesto rata koji nikada neće završiti.

Ono što je za istinskog levičara danas apsolutno neprihvatljivo je ne samo podržavati Rusiju, nego i iznositi „skromniju“ neutralnu tvrdnju da je levica podeljena između pacifista i pristalica Ukrajine i da tu podelu treba tretirati kao sporednu činjenicu koja ne bi trebalo uticati na globalnu borbu levice protiv globalnog kapitalizma.

Kada je zemlja okupirana, vladajuća klasa je obično podmićena da sarađuje s okupatorima kako bi zadržala svoj privilegovani položaj, tako da borba protiv okupatora postaje prioritet. Isto može važiti za borbu protiv rasizma; u stanju rasne napetosti i eksploatacije, jedini način za efikasnu borbu radničke klase je usresrediti se na borbu protiv rasizma (zbog toga svako pozivanje na belu radničku klasu, kao u današnjem alt-right populizmu, izdaje klasnu borbu).

Danas se ne može biti levičar i ne stati nedvosmisleno iza Ukrajine. Biti levičar koji „pokazuje razumevanje“ za Rusiju je isto kao biti jedan od onih levičara koji su, pre nego što je Nemačka napala Sovjetski Savez, ozbiljno shvatili Nemačku „antiimperijalističku“ retoriku usmerenu prema Ujedinjenom Kraljevstvu i zagovarali neutralnost u ratu Nemačke protiv Francuske i Velike Britanije.

Ako levica ovde zakaže, igra je za nju gotova. Ali, znači li to da bi levica jednostavno trebalo da stane na stranu Zapada, uključujući desničarske fundamentaliste koji takođe podržavaju Ukrajinu?

Bušova greška

U govoru u Dalasu 18. maja 202., kritički ruski politički sastav, bivši američki predsednik Džordž Buš je izjavio: „Rezultat invazije na Ukrajinu je odsustvo ravnoteže u vlasti Rusije i rezultat moći jednog čoveka da pokrene potpuno neopravdanu i brutalnu invaziju na Irak.“ Brzo se ispravio: „Mislim, na Ukrajinu“, pa je zatim dodao „Irak, ista stvar“. Publika se nasmejala, a on je dodao „75“, misleći na svoje godine.

Kao što su primetili mnogi komentatori, dve stvari ne mogu a da ne upadnu u oči u ovom očitom frojdovskom lapsusu: činjenica da je javnost uz smeh primila Bušovo implicitno priznanje da je američki napad na Irak (koji je on naredio) bio „potpuno neopravdana i brutalna invazija“ umesto da se to tretira kao priznanje zločina koji se može uporediti s ruskom invazijom Ukrajine.

Na dalje, tu je i Bušov zagonetni nastavak njegove ispravke samog sebe „Irak, ista stvar“ – što je time hteo reći? Da razlika između Ukrajine i Iraka zapravo nije bitna? Konačna referenca na njegovu poodmaklu starost ni na koji način ne utiče na ovu enigmu.

Ali enigma se raspršuje onog trenutka kada Bušovu izjavu shvatimo ozbiljno i doslovno; uz sve razlike uzete u obzir (Zelenski nije zli diktator poput Sadama), Buš je učinio isto što Putin sada čini Ukrajini, pa bi obojici trebalo biti suđeno po istom standardu.

Na dan kada ovo pišem, iz medija smo saznali da je izručenje osnivača Vikiliksa Džulijana Asanža SAD-u odobrila britanska ministarka unutrašnjih poslova Priti Patel. Njegov zločin? Ništa drugo osim namere da se javno iznesu zločini koje je sada priznao i sam Buš.

Naime, kako svi znamo, dokumenti koje je otkrio Vikiliks otkrivaju da je, pod Bušovim predsedništvom, „američka vojska ubila stotine civila u neprijavljenim incidentima tokom rata u Avganistanu, dok su ratni dosijei iz Iraka otkrili da je 66.000 civila ubijeno, a zatvorenici mučeni.“ Zločini su to u potpunosti uporedivi s onim što Putin radi u Ukrajini. Gledajući danas unazad, možemo reći da je Vikiliks otkrio desetine američkih Buča i Marijupolja.

Dakle, i ako suđenje Bušu nije ništa manje nerealno od dovođenja Putina pred Haški sud, minimum koji trebaju učiniti oni koji se protive ruskoj invaziji na Ukrajinu jeste zahtevati hitno oslobađanje Asanža. Ukrajina tvrdi da se bori za Evropu, a Rusija tvrdi da se bori za ostatak sveta protiv zapadne unipolarne hegemonije. Obe tvrdnje treba odbaciti, a tu na pozornicu upravo stupa razlika između desnice i levice.

S desničarskog pogleda, Ukrajina se bori za evropske vrednosti protiv neevropskih autoriteta; s ispravnog levičarskog stajališta, Ukrajina se bori za globalnu slobodu, uključujući slobodu samih Rusa. Zato srce svakog pravog ruskog rodoljuba kuca za Ukrajinu.

(Izvor: Blic / Jutarnji)

PODELI SA DRUGIMA!
Advertisements