BRUTALNA ANALIZA AMERIČKOG MAGAZINA: Kada se uzme kako se NATO širio na istok, Putin je u pravu!

FOTO: PIXABAY

Oko 100.000 ruskih vojnika trenutno se nalazi na ukrajinskoj granici. Razgovori o invaziji sun sveprisutni. Britanski obaveštajci tvrde da predsednik Rusije Vladimir Putin planira da u Kijevu postavi lidera naklonjenog Kremlju.

Advertisements

Po prvi put u najmanje jednoj generaciji, postoji stvarna perspektiva rata u Evropi. Političarima na Zapadu je lako da govore o „ruskoj agresiji“. Šta je drugo masovno gomilanje trupa ako ne agresivno držanje?

Ali Rusija deluje zato što se njeno rukovodstvo oseća ugroženo. Sa visokih tornjeva Kremlja, Ukrajina izgleda kao sve neprijateljskija država Potemkina koju podržava Amerika, kaže se u komentaru američkog magazina Spektejtor.

Nije uvek bilo ovako. U deceniji nakon raspada SSSR-a, novostvorena Ruska Federacija je tražila zapadnu integraciju. I ne samo kroz brzo usvajanje kapitalizma slobodnog tržišta. U početku je Vladimir Putin tražio bezbednosni savez, pa čak i članstvo u NATO-u.

Advertisements

U tome je išao putem koji je zacrtao Mihail Gorbačov. Poslednji sovjetski lider je 1989. govorio o „zajedničkom evropskom domu“ koji se proteže od Atlantika do Pacifika. Postojala je mogućnost novog poretka u kome bi Rusija zauzela mesto koje joj pripada kao velika sila u transformisanoj zapadnoj zajednici.

Putin je izrazio slična osećanja u svom govoru u Bundestagu u septembru 2001: sudbina Rusije je bila da bude evropska. Ipak, on je insistirao da odnos ne može biti zasnovan na hijerarhiji, identifikujući tenzije koje će kasnije uništiti čitavu građevinu odnosa Rusije sa Zapadom.

Ruski lideri nakon SSSR-a nastojali su da se pridruže transformisanom kolektivnom Zapadu kako bi ga pretvorili u ono što bi, sa članstvom Rusije, postalo veći Zapad. Umesto toga, Moskva je bila suočena sa rastućim atlantskim sistemom moći, sa Rusijom koja je čvrsto napolju.

Advertisements

Od ere ponovnog ujedinjenja Nemačke, Moskvi su više puta uveravali da neće biti proširenja NATO-a izvan ujedinjene Nemačke. Zatim je 1999. alijansa dovela bivše sovjetske zemlje Poljsku, Mađarsku i Češku.

Pet godina kasnije došlo je do proširenja „velikog praska“, koje je obuhvatilo još sedam bivših komunističkih zemalja (Bugarsku, Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju). U februaru 2007, Putin je osudio opasnosti od uspostavljanja „unipolarnog sveta“ i naveo niz strateških i bezbednosnih briga, uključujući marginalizaciju UN, postavljanje odbrane od balističkih projektila u istočnoj Evropi – i pre svega proširenje NATO-a.

On je naglasio da Rusiju „sa hiljadugodišnjom istorijom“ ne treba upućivati kako da se ponaša u međunarodnim odnosima. Kako je Zapad reagovao? Pristupanjem Albanije i Hrvatske 2009. godine članstvo u NATO-u poraslo je na 28. Dodavanjem Crne Gore i Severne Makedonije u poslednjih pet godina taj broj je doveo do 30.

Čak i sada bi se moglo tvrditi da problem nije toliko proširenje NATO-a, već način na koji je to urađeno, pre svega odsustvo većeg pankontinentalnog bezbednosnog okvira u koji bi se Rusija mogla smestiti. Atlantizam se smatrao vrhunskim, koji je zasenio kontinentalne evropske, a kamoli evroazijske modele regionalizma.

Advertisements

Putin je prirodno postao opsednut Ukrajinom — ključnim čvorištem u antagonizmu između Zapada i Rusije. Njegova fiksacija se često objašnjava kulturnim i istorijskim terminima: često je govorio o Ukrajini i Rusiji kao o jednom narodu. I mnogi vide njegovo jadikovanje zbog odlaska Sovjetskog Saveza — „jedne od najvećih geopolitičkih katastrofa veka“ — kao izraz dugotrajne želje da se dve zemlje ponovo ujedine.

Ovde vidimo dva procesa atlantizma — izabrani model izgradnje države i rastuće geopolitičko osporavanje — koji se kombinuju sa razornim efektom. Interakcija između njih dvojice je ojačala stav da Ukrajina, nakon raspada Sovjetskog Saveza, mora da bude odvojena od Rusije u svim fundamentalnim aspektima.

Ljudska prava rusofonog stanovništva su bila obezbeđena, ali kao politički konstitutivnost njihova zabrinutost je omalovažena. Ustav iz 1996. godine prihvatio je unitarni model, čime je isključio federalnu devoluciju na različite regione (sa izuzetkom Krima).

Pre svega, ukrajinski je postao jedini državni jezik, iako je ruski maternji jezik nešto manje od trećine stanovništva, a mnogo veći deo tečno govori jezikom. Ruski je bio potisnut „u kuhinju“ (kako su to rekli Rusofoni Ukrajinci), i iako je bio istaknut u medijima, postepeno je istisnut iz javnih institucija.

Ovo je direktno protiv inkluzivnog — čak i multikulturalnog — trenda koji se praktikuje svuda u atlantskom svetu. Danas su ruski i drugi manjinski jezici efektivno zabranjeni u javnoj sferi, izazivajući šokantan nedostatak osude zemalja koje vole da misle o sebi kao o delu „lige demokratija“.

2008. Ukrajini je obećano članstvo u NATO-u — i iako je proširenje vkako nije bilo na dnevnom redu u Obaminim godinama, Rusija se tada, kao i danas, plašila da bi bilateralni bezbednosni sporazum sa Kijevom stvorio mostobran za američke snage u zemlji.

Strah da će ključna crnomorska luka Sevastopolj pasti u ruke Vašingtona podstakao je zauzimanje Krima u martu 2014. Ovo je bio odbrambeni potez, iako predstavljen u ekspanzivnim kulturnim terminima ponovnog ujedinjenja ‘ruskog sveta’ — sasvim osim što je slobodno izražena želja velike većine stanovništva Krima.

Ipak, aspiracija Rusije za Ukrajinom nije tako dramatična kao što se često predstavlja. Putin nigde nije sugerisao da on predviđa buduću jedinstvenu državu, i nema mnogo razloga da se veruje da Kremlj – omeđen teškom ekonomijom, stagnirajućim životnim standardom i stanovništvom koje ne pokazuje apsolutno nikakav apetit za opasne strane avanture – namerava da rekonstruiše Sovjetski Savez.

Umesto toga, da bi zaštitila sopstvenu bezbednost, Rusija želi neutralnu, prijateljsku, višejezičnu Ukrajinu. To nije nerazumna želja. Ali dok zapadne sile naoružavaju i ohrabruju militantnog i neprijateljskog suseda – da li će se to dogoditi, daleko je od izvesnog.

U prvom hladnom ratu izašli smo relativno nepovređeni iz kubanske raketne krize. Ovog puta, sa stvarnom vojnom pretnjom na pragu nuklearnog naslednika SSSR-a, možda nećemo biti te sreće .

(Izvor: Kurir / Spektejtor)

PODELI SA DRUGIMA!