FOTO: WIKIPEDIA

Džozef Štiglic, profesor ekonomije na američkom Univerzitetu Stenford, bivši savetnik predsedničkog veća Bila Klintona, bivši predsednik Svetske banke za obnovu i razvoj i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, nedavno je progovorio o tome kako moćne svetske banke i MMF planiraju i izazivaju nemire u mnogim tranzicijskim i siromašnim zemljama širom sveta, kojima „pomažu“.

Loading...

Perfidno smišljeni scenario izgleda ovako. Prvo se snimi i analizira ekonomija svake države koja zatraži finansijsku pomoć. Nakon toga, Svetska banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uruči program koji sadrži četiri obavezna koraka.

Advertisements

Prvi korak – PRIVATIZACIJA

Prvo što Vlada zemlje žrtve treba neodložno da sprovede jeste privatizacija ekonomije, a posebno ključnih industrijskih preduzeća koja čine okosnicu privrede. Umesto da se argumentovano usprotive brzopletom zahtevu za prodaju javnih preduzeća, političari požuruju u rasprodaju elektroprivrede, naftne industrije i vodoprivrede. Da bi ućutkali trezvene kritičare zbog ovako nepromišljenog postupka sa teškim posledicama lokalni političari se pozivaju na imperativne zahteve Svetske banke za obnovu i razvoj.

Advertisements

Drugi korak – LIBERALIZACIJA

Posle kampanjski sprovedene privatizacije obavezno sledi usvajanje zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala.Takav potez omogućava investicionom kapitalu nesmetan ulazak i izlazak iz zemlje. Pri ovome u zemlju žrtvu ulazi malo kapitala, a najveći deo raspoloživog kapitala na „zakonit način“ nesmetano izlazi iz zemlje. Takav način izvlačenja kapitala iz zemlje poznat je pod nazivom „krug vrućeg novca“.

Novac, ili tačnije rečeno – pljačkaški kapital ulazi u zemlju žrtvu prvenstveno zbog špekulacija nekretninama i valutom, a zatim poput plašljive divljači, panično beži na prvi znak nadolazećih nevolja koje bi mogle da ugroze njegovu sigurnost. U paničnom begu kapitala državne rezerve mogu da presuše za samo nekoliko dana.

Advertisements
Loading...

Nakon ovako vešto izrežiranog bega kapitala MMF obavezno traži od vlade zemlje žrtve da odmah drastično poveća kamatne stope, kako bi velike svetske špekulante privukao na povrat izvučenog državnog kapitala. Naravno, astronomski visoke kamatne stope brzo privuku odbegli kapital, u isto vreme sistematski razaraju industrijsku proizvodnju i definitivno uništavaju nacionalnu riznicu zemlje žrtve.

Treći korak – TRŽIŠNO ODREĐIVANJE CENA

Zemlju žrtvu, koja je na izdisaju, MMF hladnokrvno uvlači u treći korak, takozvano „tržišno određivanje cena“. To je lep izraz za dramatično dizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih usluga. Time se drastično ruši već ionako nizak životni standard stanovništva. Nakon toga, prema dobro uigranom scenariju sledi završni, četvrti korak.

Advertisements

Četvrti korak – MMF-ov protest

Advertisements

Ovim protestom zemlja žrtva doslovno je bačena na kolena i de fakto se nalazi pred ekonomskim uništenjem. U ovakvim dramatičnim okolnostima MMF iz zemlje žrtve zločinačkom hladnokrvnošću izvlači „poslednje kapi krvi“. Programirano podiže socijalnu temperaturu dok konačno „ceo kotao ne eksplodira“. Dobar primer je Indonezija, u kojoj je 1998.godine MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo siromašnom stanovništvu, zbog čega su izbili žestoki protesti. Poučan je primer i Bolivija, u kojoj su izbili nemiri zbog drastičnog povećanja cene vode.

Vešto programirani i precizno tempirani MMF-ovi protesti uzrokuju novi masovni beg kapitala iz zemlje žrtve, a neretko dovode i do stečaja vlade. U ovako bezizlaznoj situaciji strani vlasnici kapitala mogu po smešnim cenama da otkupe preostalu imovinu zemlje žrtve u paničnoj rasprodaji. U ovom perfidnom scenariju je poslednjih decenija stvoreno mnogo zemalja gubitnica, a jedini pobednici uvek su bile moćne zapadne banke koje su, u bezdušnom lovu za kapitalom, spremne na sve. Profesor Štiglic kaže kako, ovakve planove koji se stvaraju u tajnosti, uvek vodi apsolutistička ideologija koja ne poznaje humanost.

Postoji li zemlja koja je izbegla ovako nesrećnu sudbinu? Postoji, kaže profesor Štiglic, to je Bocvana. Menadžerima MMF-a i Svetske banke Bocvana je odlučno rekla „idite kući“ – GO HOME!

AMERIČKI SAN

„Američki san postao je mit“, izjavio je profesor Džozef Štiglic u intervjuu nemačkom magazinu Špigl. „Verovanje u „američki san“ i dalje je snažno, ali već dvadeset godina nema nikakvog boljitka za prosečnu američku porodicu. S druge strane, najbogatijih 1% stanovništva zarađuje 40% više samo u jednoj sedmici – nego što petina najsiromašnijih zaradi u celoj jednoj godini. Ukratko rečeno, mi smo podeljeno društvo. Amerika je stvorila veličanstvenu ekonomsku mašinu, ali najveći deo odlazi najbogatijima. U proteklih nekoliko decenija u zemlji je dramatično povećana nejednakost u prihodima i bogatstvu“, rekao je profesor Štiglic i kao primer naveo da je 2011.godine šestoro naslednika imperije Volmart – „WALL MART“, upravljalo bogatstvom od oko 70 milijardi dolara.

Uprkos mitu po kome siromašni u Americi postaju bogati, životne šanse mladih više zavise od primanja i obrazovanja njihovih roditelja, nego u bilo kojoj drugoj industrijski razvijenoj zemlji za koju postoje podaci. Na pitanje – „da li misli da je slogan 99% pokreta Okupiraj Volstrit ispravan, i ko su zaista preostalih 1%“, profesor Štiglic kaže da je to grupa ljudi koja dobija 20-25% ukupnog prihoda i da je njihov deo udvostručen u poslednjih 30 godina.

Podsećajući kako je bivši predsednik Džordž Buš tvrdio da SAD nemaju dovoljno novca za zdravstveno osiguranje siromašne američke dece, što bi koštalo nekoliko milijardi dolara godišnje, a da su odjednom imale stotine milijardi dolara da bi spasile osiguravajuće kompanije, Štiglic je rekao da to govori da nešto nije u redu sa „našim političkim sistemom“. „99% prema 1% – to zaista zvuči kao odlična prilika za revoluciju. Zašto je situacija i dalje tako mirna u SAD?“ – upitao je profesor Štiglic, u intervjuu za Špigl.

(Izvor: Biljana Diković / facebookreporter.org)