FOTO: PIXABAY

Amerikanac Majkl Vilson, sveštenik u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Kanzas Sitiju u SAD, dolazio je u Crnu Goru i tom prilikom ispričao svoju čudesnu priču. „Neću zaboraviti dan kada sam kročio u pravoslavnu crkvu, osećaj blaženstva, mira i tihe sreće. I ljudi koji ništa od mene nisu tražili, bili su srećni što sam i ja tu. Osetio da sam stigao kući“ – kaže Majkl Vilson.

Loading...

On je Amerikanac nemačkog porekla, sticajem životnih okolnosti, od pre desetak godina je sveštenoslužitelj u SPC u Americi. Njegova životna priča je savim neobična. Čudesno je na koji je način otac Majkl ušao u svet pravoslavlja, a potom i njegova kompletna porodica. Pokušao je detaljno da objasni otkud on u SPC i šta za njega znači Pravoslavlje.

Advertisements

– Moja Crkva i pravi dom jeste Srpska pravoslavna crkva, počev od susreta sa Episkopom Longinom, upoznavanjem Serafima Rouza, manastira Potina. U početku smo služili pri Ruskoj crkvi, a onda nas je episkop Longin primio pod kupolu Srpske pravoslavne crkve. Bilo je to pre deceniju.

– Pre toga sam bio muzički urednik, i kao rastafarijanac, radio sam emisije, forsirajući rege muziku. Primitio sam da su neki od muzičkih albuma sa Jamajke imali ikone na stranicama omota i albuma. Ubrzo sam počeo albume da kupujem zbog prelepih ikona, a ne zbog muzike. Ubrzo sam u Kanzas Sitiju upoznao nekoliko pravoslavnih hrišćana i srpskog monaha, oca Pajsija – priča u dahu otac Majkl. Kasnije, kao muzičar na nekom sajmu knjiga, sticajem okolnosti, ponovo je sreo monaha Pajsija. Tada ga je ovaj pozvao da posetim Srpsku pravoslavnu crkvu, posvećenu Svetoj Mariji Egipćanki, koja se nalazi u siromašnoj četvrti Kanzas Sitija.

Advertisements

– Pravoslavna crkva se nalazila na trećem spratu. Nikada neću zaboraviti dan, kada sam kročio u tu malenu crkvu, taj osećaj neobjašnjivog blaženstva, mira i tihe sreće. Te prelepe ikone Isusa, Bogorodice i svetitelja i – ljudi pravoslavaca, koji ništa od mene nisu tražili, nego su bili srećni što sam i ja tu. Osetio sam da sam stigao kući – dodaje Majkl. Ističe da se posle susreta sa monahom Pajsijem i našom svetinjom, postao deo žive srpske crkve i pre krštenja. Kako to?

– Jednostavno više se nisam odvajao od srpske bogomolje. Počeo sam da dolazim redovno na litirgije, da čitam knjige pravoslavne. Sve me je interesovalo što se odnosilo na svet pravoslavlja i Svetosavlja. Rečju, sebe sam definitivno, hvala Bogu, pronašao u u pravoslavnom hrišćanstvu.

– Moja supruga Džozefina je odgojena kao katolkinja, u početku je bila nezainteresovana, ali nakon tri godine, naša kompletna porodica se krstila. Prvo sin i ja, a potom, i Džozefina. Mi smo srećna, ispunjena porodica, ona je sada popadija, a ja služim u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Živimo u obližnjem Lorensu u državi Kanzas. Za moju porodicu i mene – pravoslavlje je postalo sve, istinska ljubav, i odgovor na sva pitanja – kaže otac Majkl Vilson. Na pitanje kako funkcioniše pravoslavlje na tlu SAD, nije imao baš dobro mišljenje.

Advertisements
Loading...

– Rekao bih jadno i zbog toga sam, ovde u Crnoj Gori, da se u veri učvrstim. Ovde i na mnogim mestima u vašim, kako često kažem, srpskim zemljama, postoji više snažnih nivoa pravoslavlja, ili barem to ja tako doživljavam. Mi u našoj crkvi sv. Marije Egipćanke, iako radimo u skromnim uslovima, trudimo se da nahranimo gladne, da pomognemo očajnima, da se nađemo svakom čoveku koji traži pomoć. Srećan sam što sam deo tog svetlog sveta. Veliku pomoć dobijamo od Ruske pravoslavne crkve i što god od njih dobijemo – mi dajemo. Zato često kažem- pravoslavlje je bogato – dodaje otac Vilson.

Kakve utiske nosite iz susreta sa srpskim maštvom i narodnom u Crnoj Gori i Srbiji?

Volim,sem raskošnih srpskih svetinja i malene crkve, skitove, gde nije lako doći, a kamo li ostati. Ovde vidim i blagoslovene, ali i loše stvari. Ljudi su svugde ljudi, i trebalo bi da budu jedno u Hristu.

Advertisements

– Amerika je velika kao 50 Srbija, ali SAD nema drevnih manastira, svetinja, svetih otaca, kao što sam imao prilike da vidim i osetim to u Srbiji i Crnoj Gori. Na tako malom geografskom prostoru, toliko mnogo svetinja, Božji je blagoslov i retkost u svetu. To je za poimanje života, svetosti i svetlosti, i ako hoćete i pobede – prava i istinska moć. Moja supruga je nakon prvog dolaska i susreta sa srpskim svetinjama i narodom, rekla nostalgično, da više nikada neće ići u Srbiju, sem da to ne bude definitivan ostanak. Želi da se preselimo. Takođe, svestan je agonije koju je srpski narod preživeo tokom bombardovanja 1999.godine od strane NATO i SAD.

Advertisements

– Želim da budem pravilno shvaćen: tražim oproštaj od srpskog naroda za sve zlo koje im je nanela SAD i njena politika. Mnogo poštenih i čestitih Amerikanaca duboko poštuje i voli srpski narod. Svi bismo trebali da budemo Hristovi. A kada bismo to uistinu i bili, ne bi u svetu bilo ratova, mržnji, pritisaka, nesreća, smrti, i brisanja sa geografskih mapa celih naroda…

– Želim da poručim srpskom narodu da se drže moćnog pravoslavlja, svog izvorišta i zaštite. Stičem utisak da se nedovoljno poštuju velike svetinje. Pravoslavlje poseduje najjače oružje! Srbi, ne shvataju kakvo blago poseduju i kakva je to moć. Ne znaju šta imaju! Molite se za nas u SAD, i nemojte prestajati, da prođe ovo zlo, da svi budemo jedno – završava svoju priču otac Majkl Vilson.

Advertisements

(Izvor: Telegraf)