Zbog čega nam društveni život nije zanimljiv nakon pedesete godine? Naučnici imaju zanimljivo objašnjenje.
Od vrtića gradimo prijateljstva, osmehujemo se i pozdravljamo komšije, družimo se sa rodbinom, obilazimo kumove, ali tamo negde oko četrdesete i pedesete polako počinjemo da smanjujemo komunikaciju…
Odbijamo piće sa prijateljima petkom uveče. Vikend provodimo kod kuće sa decom, umesto da idemo na košarku sa drugarima iz detnjstva.
Zašto se sve više zatvaramo u svoj svet?
Psiholozi kažu: ljudi na selima su mnogo srećniji od onih koji žive u urbanim sredinama. A to je zato što imaju manje kontakata. Izgleda da osoba koja ima manja, ali iskrenija prijateljstva sve su srećniji.
Ovo je sasvim razumljivo: primitivni ljudi su se osećali bezbedno samo u bliskom krugu saplemenika, bili su uplašeni zbog divljih životinja. Stoga su se trudili da ih ne izbace iz plemena. Ali danas zavisimo sami od sebe.
Sada smo sami odgovorni za svoju bezbednost i osnovne potrebe, ali nesvesno preuzima kontrolu. Ako se nešto desi – ljudi će pomoći, neće vas ostaviti u nevolji.
Ostajemo u kontaktu, osmehujemo se komšijama, pozivamo rodbinu za praznike, pravimo uzvratne posete. I tek posle 40 godina možemo bez straha odbiti beskorisnu komunikaciju. Prestajemo da gledamo na čoveka kao na zaštitnika, spasioca…
Stručnjaci su došli do zanimljivog zaključka: što je čovekova inteligencija veća, to manje zavisi od spoljnih veza. Prvo, što je čovek pametniji, to mu je teže naći sagovornika koji bi mu parirao.
Drugo, što je čovek pametniji, to je njegov unutrašnji svet bogatiji i složeniji od spoljašnjeg. Samoća smiruje i dovodi misli u red, a lica, imena, razgovori, ogovaranje – zamaraju i nerviraju.
(Izvor: Stil)