FOTO: WIKIPEDIA

„Službeni glasnik“ objavio je „Veštačenje o krivici za rat 1914“ čiji je autor istaknuti pravnik i univerzitetski profesor Herman Kantorovič, u prevodu istoričara Velibora Buhe.

Advertisements

Po nalogu iz Rajhstaga 1923. godine Kantorovič počeo je razmatranje i danas aktuelnog pitanja krivice za Prvi svetski rat, koje je završio 1927. godine, ali njegovi zaključci, među kojima i to da da Srbija nije bila kriva za izbijanje Velikog rata, nisu išli naruku nemačkom naručiocu, pa je 40 delo godina ostalo neobjavljeno, a sada je i pred srpskim čitaocima. Istoričara Velibora Buhe, na današnjem predstavljanju Kantorovičevog dela kaže da knjigu našao pre nekoliko godina u Gracu gde je istraživao mesto Srbije u nemačkim interpretacijama krivice za Prvi svetski rat i da je od mase radova na ovu temu Kantorovičevo delo odudaralo.

On je podsetio da je Kantorovičevo istraživanje trebalo da služi negiranju nemačke krivice za rat i Rajhstag je angažovao do tada uzornog Nemca, uglednog pravnika, dobrovoljca u Prvom svetskom ratu, koji je, držeći se čvrsto činjenica i strogog etičkog kodeksa, šokirao svoje naručioce. „Ne postoji ništa teže nego sa punim razumevanjem suditi o tuđoj krivici – ukoliko se ima oko za skrivene probleme, i ništa lakše nego pravično suditi o sopstvenoj krivici – ukoliko se ima uvo za tihi, zapovedni glas savesti.“, objasnio je sam Kantorovič sustinu svog svedočenja.

loading...

Buha pak, primećuje da izricanje suda na štetu sopstvene zemlje nikad nije lako, posebno u uzavreloj atmosferi nakon rata kada je pitanje krivice bilo ključno. Ono što je po oceni Buhe specifično u Kantorovičevom delu je to što on izazivanje rata posmatra kao kriminalni čin – „zločin ubistva mira“ i nastupa kao sudski veštak koji pokušava da raskrinka zločin i izrekne presudu o krivici. Takođe je, navodi Buha, smatrao da za svaku zemlju treba odrediti različit stepen krivice i pođednako mu je smetalo optuživanje Centralnih sila za rat od sila pobednica i propaganda u Nemačkoj koja je odbacivala nemačku krivicu. Buha naglašava da je za nas svakako najzanimljiviji Kantorovičev sud o nepostojanju krivice Srbije za Prvi svetski rat i dodaje da je to najargumentovanija i najupečatljivija odbrana Srbije.

Srbija je, u zaključcima Kantoroviča, uz Englesku, jedina od glavnih učesnica rata oslobođena svake odgovornosti za rušenje mira, što je, prema mišljenju Buhe, naročito značajno u svetlu beskrajnih optužbi koje su Srbiji upućivane u okviru nemačke kampanje negiranja sopstvene krivice i njenog prebacivanja na zemlje iz protivničkog tabora. „Kantorovič je, analizirajući poteze Beča i Berlina tokom julske krize (1914), upečatljivo dokazao njihov „bezuslovni predumišljaj u odnosu na balkanski rat“, odnosno rešenost Austrougarske da uz neograničenu podršku nemačke događaj u Sarajevu po svaku cenu iskoristi kao povod za napad na Srbiju“, ističe Buha. Kantorovič je istovremeno daleko od svake idealizacije srpske politike.

Advertisements

Nekoliko puta se negativno izjasnio o Nikoli Pašiću i ostalim srpskim čelnicima, a Srbija je, kako ističe, svojim političkim i ekonomskim sukobljavanjem sa Austrougarskom u predratnom periodu činila akte „hroničnog ugrožavanja mira“, kao i gotovo sve evropske zemlje, nikad, međutim, ne prešavši liniju koja označava put u rat. Glavni Kantorovičev zaključak i presuda, kako isticec Buha, jeste da su rušenje mira u julu i avgustu 1914. godine izvršile Centralne sile i to s predumišljajem u odnosu na rat sa Srbijom, Francuskom i Rusijom na Balkanu i u ostatku Evrope i iz nehata u odnosu na njegovo širenje van evropskih okvira, izazvano uključivanjem Engleske u sukob.

loading...

Na strani sila Antante utvrdio je, pak, pokušaj rušenja mira otkrivši ga u ruskoj mobilizaciji izvedenoj uz podršku Francuske. „Takvi zaključci, uzeti u celini, izraz su autorove težnje da ustanovi udeo u odgovornosti svih aktera, bez obzira na to da li se radi o ratnim pobednicima ili gubitnicima, što i jeste imperativ naučnog istraživanja krivice za rat“, rekao je Buha. Ono što je po oceni Buhe specifično u Kantorovičevom delu je to što on izazivanje rata posmatra kao kriminalni čin – „zločin ubistva mira“ i nastupa kao sudski veštak koji pokušava da raskrinka zločin i izrekne presudu o krivici.

Kantorovičevo delo je dugo bilo u fioci u Ministarstvu spoljnih poslova, daleko od očiju javnosti. Dolazak Hitlera na vlast zatekao ga je u Firenci gde je kao gostujući profesor držao seminar i upravo je bio završio knjigu „Delo i krivica“, koje je o sopstvenom trošku odbjavio u Švajcarskoj. Herman Kantorovič je bio među prvih 25 profesora koji su u novom režimu otpušteni sa nemačkih univerziteta. Preminuo je 1940. godine u Kembridžu i njegovo veštačenje o krivici za rat bilo je gotovo zaboravljeno. Spas je stigao sa impulsom koji je interesovanju za uzroke Prvog svetskog rata dao početkom šezdesetih Fric Fišer i Fišerov prvi asistent Imanuel Gajs je, istrazujući u Ministarstvu spoljnih poslova, otkrio primerak Kantorovičevog rada.

Na značaj ove knjige ukazali su danas i filozof i teolog prof. Bogoljub Šijaković i direktor Instituta za noviju istoriju Srbije Mile Bjelajac. Šijaković je skrenuo pažnju na Kantorovičevo analiziranje falsifikata koje su objavljivale Nemačka i Austrougarska, na njegov stav da je Aneksiona kriza bila generalna proba za Prvi svetski rat, koji je zapravo bio „golo porobljavanje Srbije“.

Bjelajac ističe da je Kantarovič kao savremenik Velikog rata bio dosta ograničen, ali je uneo vrstu pravničkog reda u dostupne izvore i bio radikalan u tvrdnji da ničija mobilizacija, pa ni ruska, sama po sebi ne znači rat. Osnovna poruka Kantorovičeve knjige i istoričarima i političarima, prema mišljenju Bjelajca, jeste koliko fatalne mogu biti pogrešne procene protivnika, ali i pogrešne procene vlastitih mogućnosti.

(Izvor: Kurir)

Podelite sa prijateljima :-)

Uključite se u diskusiju. Ostavite Vaš komentar

avatar
  Pretplatite se  
Primite obaveštenje