U zemlji u kojoj je nacionalno buđenje u proteklih dvadeset i pet godina imalo za posledicu i površno vraćanje religiji koja je skoro pola veka bila sputavana i nije igrala nikakvu društvenu ulogu, praktično nema osobe koja barem jednom u životu nije upalila sveću, iz ovog ili onog razloga.

Međutim, naglasak moramo da stavimo na površno vraćanje religiji; građani bivše socijalističke Jugoslavije nisu joj se vratili zbog duhovne gladi već zato što je vezuju za nacionalni identitet koji im je primaran, dok je ovaj verski gotovo čista kontingencija.

Zbog toga malo ljudi uopšte nešto i zna o veri (u slučaju srpskog naroda, pravoslavnom hrišćanstvu), a velika većina misli da je to što zna kako se pravilno krsti dovoljno da se nazove pravoslavcem (ili rimokatolikom, ili u slučaju klanjanja – muslimanom).

Jedna od stvari o kojoj praktično ništa ne znamo je čin paljenja sveća: šta je suština i koji je smisao tog čina? Na sajtu manastira Lepavina smo pronašli izvrsni tekst sa tim u vezi koji vam prenosimo u delovima zbog njegovog obima (ceo tekst možete pročitati na ovom linku).

Budući da smo odlučili da te citirane delove ne diramo, da ih ostavimo takvima kakvi jesu, neka vas ne iznenadi neobična upotreba izvesnih fraza i velikih slova gde ih inače po pravopisu ne bi bilo; radi se o religijskoj terminologiji i frazeologiji koja je potpuno očekivana od izvora koji ne mora da stremi “ovozemaljskoj” objektivnosti kao što je slučaj sa medijima.

Dakle, zbog čega hrišćani pale sveće u crkvama?

Tekst kaže ovako: “Svetlost u pravoslavnoj crkvi izobražava nebesku Božansku svetlost. Ona takođe označava i Hrista kao Svetlost svetu, Svetlost od Svetlosti, Svetlost istinsku, Koja prosvećuje svakog čoveka, koji dolazi u svet. Spoljna svetlost je puštana u unutrašnjost crkve samo kao odraz nematerijalne svetlosti, i to u veoma ograničenoj količini.

Svetlost u užem smislu u crkvenom poimanju predstavlja samo Božansku svetlost, Hristovu svetlost, svetlost budućeg života u Carstvu Božijem. Time je određen i karakter unutrašnjeg osvetljenja crkve. Ulje, kao i vosak, takođe označava čistotu i iskrenost čoveka u njegovom poklonjenju Bogu. Ali ulje ima i svoje posebno značenje. Jelej je ulje plodova maslinovog drveća, maslina. Gospod je još u Starom Zavetu naredio Mojsiju da kao žrtvu Bogu prinosi čisti jelej bez taloga.

Kandilo, koje visi ispred ikone, simbolizuje drevni ognjeni stub, koji je po noći izveo Izrailj. Sveće, koje gore na svećnjaku, postavljene oko kandila, podsećaju onoga koji se moli na kupinu, trnov grm, koji je goreo, ali nije izgoreo, i u kome se Bog javio Mojsiju.

Kupina, koja je gorela a nije sagorevala je posebno bila praobraz Majke Božije. Sveće, koje su postavljene po pravilnim krugovima, označavaju kola koja su uznela svetog Iliju, a sami krugovi izobražavaju točkove tih kola.

Paljenje sveća u crkvi je posebno delo, koje je tesno povezano sa pojanjem pesama i sveštenodejstvima. Na svakodnevnim Bogosluženjima, kada se u svim molitvama izražava samo jedno: pokajanje, skrušenost i tuga zbog grehova, i osvetljenje je minimalno: ponegde gori usamljena sveća ili kandilo.

U praznične dane – kao na primer za Vaskrs, kada se proslavlja pobeda Hrista Spasitelja nad smrću i đavolom, ili na primer kada se proslavljaju ljudi koji su posebno ugodili Bogu, crkva ispoljava svoje slavlje velikom svetlošću. Tada se već pale polikandila, ili kako kod nas kažu panikadila, što u prevodu sa grčkog znači veliki broj kandila. Na najveći hrišćanski praznik – svetlo Hristovo Vaskrsenje ne samo da se osvetljava cela crkva, već i svi pravoslavni stoje sa upaljenim svećama.

Dakle, što je radosnije i svečanije Bogosluženje u crkvi, to ima i više svetla. Paljenje sveća u crkvi je deo službe, to je prinošenje žrtve Bogu, i kako se nedostojnim ponašanjem ne sme narušavati crkveni poredak, tako se ne sme stvarati nered, predajući svoju sveću kroz celu crkvu za vreme službe, ili što je još gore, gurati se prema svećnjaku da bi sami postavili sveću.

Ukoliko želite da upalite sveću onda dođite pre početka službe. Tužno je videti ljude koji su zakasnivši, došli na polovinu službe, i kako oni onda u najvažnijim i najsvečanijim trenucima Bogosluženja, kada se svi pogružavaju u blagodarenje Bogu, narušavaju crkveni poredak, predajući svoje sveće i odvlačeći pažnju drugih vernika.

Ako je neko zakasnio na službu, neka sačeka kraj Bogosluženja, a zatim ako ima takvu želju ili potrebu, upali sveću, ne odvlačeći pažnju drugih i ne narušavajući crkveni poredak.

Sveća nas podseća na naše krštenje. Sveća nas podseća na naše sklapanje braka. Sa svećama se služi i obred pogrebenja, i sveća nas podseća da ćemo i mi ležati u grobu, okruženi sa četiri svećnjaka sa upaljenim svećama, koje simbolizuju krst, a naši rođaci i bližnji će za vreme parastosa držati u rukama upaljene sveće, koje izobražavaju Božansku svetlost, kojom je hrišćanin prosvećen na krštenju.

Jedan pogled na crkvenu sveću može u duši pravoslavnog čoveka da izazove najdublje misli o životu i smrti, o grehu i pokajanju, o tuzi i radosti. Mnogo, mnogo govori crkvena sveća i osećaju i umu vernika. Sveće, koje vernici kupuju u crkvi, kako bi ih stavili na svećnjak pored ikona, imaju nekoliko duhovnih značenja: pošto se sveća kupuje, ona je znak dobrovoljne čovekove žrtve Bogu i Njegovoj crkvi, ispoljavanja čovekove spremnosti na poslušanje Bogu (mekoća voska), njegovog stremljenja ka oboženju, pretvaranja u novu tvar (gorenje sveće).

Sveća je takođe svedočanstvo vere, čovekovog prisajedinjenja Božanskoj svetlosti. Sveća predstavlja toplinu i plamen čovekove ljubavi prema Gospodu, Majci Božijoj, Angelu ili Svetitelju, pored čijih ikona vernik postavlja svoju sveću.

Upaljena sveća je simbol, vidljivi znak, koji izražava našu plamenu ljubav i blagonaklonost prema onome za koga se ta sveća pali. I ukoliko nema te ljubavi i blagonaklonosti, onda sveća nema nikakvo značenje, i naša žrtva je uzaludna. Nažalost, to se veoma često dešava. Mnogi koji pale sveće “za zdravlje” i “pokoj duša”, za uspeh nekog dela, ne samo da ne vole one za koje pale sveće, već čak ne znaju kome ih pale.

Neki od nas se sete Boga, Majke Božije, i Svetitelja samo onda kada uđu u crkvu, i to na nekoliko minuta, i misle da je dovoljno da postave sveću pred ikonom, i da će se njihova molitva ispuniti – kao da su Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetiteljima potrebne sveće! Često živeći kao neverujući, kao pagani, ili još i gore, ne znajući Zakon Božiji, mislimo da smo postavivši sveću ispunili svoju obavezu, postali čisti i pravedni – kao da sveća može da umoli i umilostivi Boga za nas!

loading...

Biva nekad i gore. Neki ne samo da ne smatraju da je greh obmanuti nekoga, opljačkati, već se još i raduju kada im to pođe za rukom. I zatim misle da ukoliko su na praznik upalili sveću u crkvi ili kandilo u kući pred ikonom, da se Bog neće ljutiti na njih zbog laži, prevara, uvreda ljudi.

U kakvoj su strašnoj zabludi ti ljudi! A ako je u našoj duši nepregledna tama i ako je naš život – greh i bezakonje, šta su onda naše sveće i kandila? Ništa! Čisto srce je najbolja žrtva Bogu. Ako čista srca postavite sveću pred ikonom, i upalite kandilo, oni će onda biti ugodni Njemu i Njegovim Svetima.

Prema rečima svetog pravednog Jovana Kronštatskog: ‘Dobro je postavljati sveće pred ikone. Ali bolje je ako kao žrtvu Bogu prinosiš oganj ljubavi prema Njemu i prema bližnjemu. Dobro je ukoliko se zajedno čini i jedno i drugo. A ukoliko postaviš sveće, a u srcu nemaš ljubavi prema Bogu i bližnjemu, i ne živiš mirno – onda je uzaludna tvoja žrtva Bogu’.

I na kraju još: sveće treba kupovati samo u onoj crkvi u koju ste došli da se molite. Ne treba donositi sa sobom sveće, koje su kupljene čak i na blagočestivom mestu, ali van crkve, i postavljati ih pred ikonama. Sveća, koja je kupljena u crkvi, je za vernika – predmet poštovanja, i naznačena je da služi kao žrtva Bogu, mirisom duhovnog blagouhanja. Sveća koja je kupljena van crkve i potom donešena u Crkvu – nije žrtva.”

(Izvor: Telegraf.rs /Manastir-Lepavina.org)

loading...
loading...
loading...
loading...
loading...