FOTO: WIKIPEDIA

Godine su se nanizale, a veličina naših vojnika, oficira, generala, vojvoda sa svakom godinom sve više raste u našim očima. Kakve su to ljudine bile. Ima li jos takvih?

Loading...

Bio je 18. decembar i noć se polako navlačila nad rovove. Vasilije Lazić, vojnik, sedeo je u svom rovu razmišljajući o svojoj porodici. Pitao se da li su živi, da li znaju da je on živ, da li će ih ikada više videti, zagrliti… Milion pitanja mu se motalo po glavi. Odgovora nije bilo… Iz tih misli trže ga glas: “Vojniče, šta ti je, što su ti sve lađe potonule?“

Oglasi

„Sutra mi je slava, gospodine. Razmišljam o mojima, jesu li živi, da li mogu da slave, imaju li uopšte gde”, rekao je Vasilije tiho, na šta mu je starešina poručio „da se drži“ i odjahao dalje. Sutradan su Vasilija pozvali u centralni štab. Dočekao ga je lično vojvoda Stepa Stepanović i tada je vojnik shvatio da je veče pre toga on bio u rovu.

Na stolu slavnog srpskog vojskovođe gorela je sveća, pored je bilo žito i pogača, umesto slavskog kolača. Vasilije nije uspeo da zadrži suze, na šta je vojvoda uzvratio: „Hajde, vojniče, nema suza! Da se preseče kolač. Srećna ti slava!“

Loading...

(Izvor: Beograd.in)

PODELITE TEKST
loading...