Foto: wikimedia.org

Čitav vek prohujao je od Velikog rata a priče o hrabrim srpskim ratnicima, njihovim borbama i preživljavanju na frontovima fasciniraju nas i zadivljuju sve više.

Advertisements

Više od 150.000 vojnika našlo je svoj spas na Krfu, a zajedno sa njima bio je i veliki vojvoda Stepa Stepanović, sve vreme vodeći računa o svakom svom vojniku. Slavni srpski vojvoda smestio je štab u sredinu svojih trupa kako bi nadgledao oporavak vojnika i pripreme za proboj fronta.

Tako je krajem te 1917. godine vojnik Vasilije Lazić sedeo u rovu, sav snužden i nikakav. Bio je 18. decembar i već se smrklo. Misli su mu lutale, pitao se da li mu je porodica živa, da li znaju da je živ, ima li nade da će se ikada više sresti. Prolazio je neki starešina na konju i zastao kraj njega.

– Vojniče, šta ti je? Što su ti sve lađe potonule – upitao je neznanac u mraku.
– Sutra mi je slava, gospodine. Razmišljam o mojima, jesu li živi, da li mogu da slave… imaju li uopšte gde – rekao je Vasilije tiho, na šta mu je starešina poručio „da se drži“ i odjahao dalje.

Advertisements

Sutradan su Vasilija pozvali u centralni štab. Dočekao ga je lično vojvoda Stepa Stepanović i tada je vojnik shvatio sa kim je pričao prethodne noći.

Na stolu slavnog srpskog vojskovođe gorela je sveća, a pored nje bila je mala činija žita i pogača – umesto slavskog kolača. Vasilije se rasplakao, kao dete, sve dok nije čuo glas velikog junaka.

loading...

– Hajde, vojniče, nema suza! Da se preseče kolač. Srećna ti slava!

(Izvor: Espreso)

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!