U našem narodu odvajkada postoji verovanje da je kum najveća svetinja, stoga se često kaže „Bog na nebu, kum na zemlji“.

Još se veruje da se nikada i ni pod kojim okolnostima ne treba zameriti kumu. Miloš Obrenović, koji je vladao Srbijom u dva navrata (1815-1839. i 1858-1860.) zbog spleta okolnosti kojim prevladavaju poriv za vlašću i želja da se ne zameri Turcima s kojim je gradio diplomatske odnose, se brutalno oglušio o ovu „srpsku zapovest“.

Naime, posle sloma Prvog srpskog ustanka Karađorđe je prebegao u Austriju odakle se pridružuje grčkom pokretu za borbu protiv Turaka. Slom Prvog srpskog ustanka nikako nije bio kraj niti poraz za „oca nacije“, te 1817. tajno dolazi u Srbiju kako bi se s Milošem Obrenovićem dogovorio o akciji trajnog oslobođenja od Turaka.

DVOSTRUKO KUMSTVO I NAJGORA IZDAJA

Na molbu Miloševog starijeg brata Milana, Karađorđe je bio Milošu Obrenoviću kum na venčanju, a zatim mu je krstio dvoje dece. Takođe, upravo je Karađorđe bio taj koji je unapredio 18 godina mlađeg Miloša u čin Vojvode, 1811. godine. Dovoljno za bezuslovno poverenje i odanost, verovao je Karađorđe, ali nebitno u borbi za vlast, smatrao je Obrenović.

Tog leta 1817. godine dvojica kumova se nisu čak ni srela. Karađorđe je tajno doputovao u Srbiju, gde se u Velikoj Plani sreo sa još jednim kumom Vujicom Vulićevićem i zatražio sastanak s Milošem Obrenovićem koji to nikako nije želeo. Prvo, Karađorđe je u narodu bio voljen kao najveći srpski junak pored Marka Kraljevića, simbol srpskog otpora i borbe. To bi degradiralo Milošev uticaj. Dalje, Miloš je bio diplomata, a Karađorđe borac, što bi značilo nova ratovanja s Turcima. Stoga je Miloš shvatio da ima tri izbora:

– proterati Karađorđa iz zemlje
– predati ga Turcima
– ubiti ga.

Verovatno će zauvek ostati nejasno zašto se Obrenović odlučio za treću opciju i time zapečatio sudbinu svih Obrenovića, „oca nacije“ Karađorđa, i naposletku Srbije.

FATALNA NOĆ U RADOVANJSKOM LUGU

Vujica je u Radovanje poneo omiljenu Voždovu hranu: pogaču, jagnjeću plećku i sir, i sreo se s Karađorđem 25. jula. Zajedno su večerali, a pred zoru Vulićevićev sluga Nikola Novaković (vrlo prek i problematičan čovek za to vreme, može se slobodno nazvati razbojnikom) Karađorđa je ubio sekirom.

Verovalo se da Karađorđa metak neće! Zatim mu je jataganom odsekao glavu i ubio Karađorđevog pratioca Nauma. Za to vreme Vujica je ležao glave pokrivene kabanicom. Da ne gleda! Nakon gnusnog čina, Karađorđeva glava je poput trofeja poslata Obrenoviću da dokaže vernost Turcima.

GENERACIJSKO PROKLETSTVO KAO KAZNA ZA NAJVEĆI GREH

Srbi tog vremena su bogobojažljivo i zapanjeno posmatrali sudbine vinovnika ovog gnusnog čina. Prvi je stradao Dragić Vojkić iz Radovanjskog luga na čijem je imanju ubijen Krađorđe. Siroti Dragić nije bio umešan u ovo niti je znao da će se desiti, ali, neposredno nakon ubistva, njegov imetak je počeo da se osipa, a njemu da se priviđaju obezglavljene prikaze, usled čega je poludeo, pa umro. Vujica Vulićević, Karađorđev kum, isprva je bio gonjen grižom savesti, te je dao da se izgradi crkva Pokajnica kako bi okajao grehe.

Zadesio ga je niz porodičnih tragedija, a potom je dobio kožnu bolest usled koje je počeo živ da se raspada. Poslednja želja mu je bila da umre pred Pokajnicom, što se i desilo – nepinih 10 minuta nakon što je stigao preminuo je naočigled sveta. Nikola Novaković, koji je svojom rukom usmrtio Karađorđa pa mu odrubio glavu, još pre ubistva je bio preke naravi, ali nakon tog čina je potpuno izgubio razum. Lutao je mahnit selima, izgubio je sina s čime nije mogao da se pomiri, zatim mu je ćerka poludela. Način na koji je skončao i dan-danas ledi krv u žilama: tokom „mahnitog jurcanja“ pored reke, odvalio se komad zemlje i Novaković je upao u reku.

Zemlja ga nije htela, kažu ljudi. Povukla ga je brza rečna struja. Ni voda ga nije htela – povukla ga je pravo do točka vodenice koji ga je živog samleo. Svedoci ove užasne smrti su rekli da u životu nisu čuli takav krik. Sva trojica, Dragić Vojkić (iako nedužan), Vujica Vulićević i Nikola Novaković, umrli su u najgorim mukama, a da im se pre toga prekinula loza.

KUM OBRENOVIĆ JE DOBIO ŠTA JE HTEO – A I ŠTA JE ZASLUŽIO

Isprva „kum“ Obrenović nije osećao težinu zločina; Karađorđevu suprugu Jelenu je proterao i Srbije i zabranio joj povratak (ovu nepravdu je ispravio knez Mihailo 1839. godine). A onda su počele oluje. Apsolutno svakog 24. jula, u noći letnjeg Aranđelovdana, gde god bi se Miloš Obrenović zatekao, desila bi se oluja orkanskih razmera. Duboko je verovao, što je i poverio ljudima oko sebe, da ga to zapravo proganja kumov duh.

I tako pune 42 godine, a pre toga je sahranio voljenog sina Milana koji je preminuo sa samo 20 godina (1839.) zbog čega je bio u paničnom strahu i paranoji za sina Mihaila, o čemu je Anastas Jovanović zapisao u svojim dvorskim beleškama. Još je i zabeležio da je u leto 1860, iako prethodno dobrog zdravlja i bistre pameti, potpuno izgubio razum. Kum Karađorđe mu se priviđao sve vreme.

Taj olujni letnji Aranđelovdan je podneo, ali je naredne mesece proveo „nit tamo nit ovde“, sve do smrti 26. septembra. U samrtnom ropcu je preklinjao Anastasa Jovanovića da motri na svaki korak Mihaila Obrenovića. Iako je dvorski fotograf i čovek od poverenja ozbiljno shvatio ove reči, zla kob nije zaobišla ni voljenog „Kneza Mihaila“: ubijen je 1968. u atentatu na Topčideru.

Sudbina je i dalje bila okrutna prema Obrenovićima, sve do Majskog prevrata 1903. godine kada su ubijeni Aleksandar i Draga, poslednji Obrenovići, čime je loza prekinuta. Sutra se navršava 254 godine od Karađorđevog rođenja.

(Izvor: Bktvnews.com)