Danas, na 17. godišnjicu 5. oktobra ima ih koji se već od ranih jutarnjih časova pitaju, a i tokom dana će se pitati, i u medijima i međusobno, a i sami sebe će verovatno pitati: šta je to nama doneo a šta odneo 5. oktobar 2000. godine?

(Naravno da bi njegove od Zapada, koji je sam sebe prozvao međunarodnom zajednicom, dobro plaćene lučonoše, odnosno horda antisrba, neostvarenih profesora, političara, nastranih seksualnih anemičara, koji u životu ni predsednici saveta stanara svojih zgrada nikad nisu bili, obijača Narodne skupštine, razbijača stakala po izlozima Beograda, kojekakvih besposličara… volele da se taj njihov dan piše velikim slovom.

Bilo bi u stvari lepo, mislili su već 6. oktobra oni, da se taj njihov 5. oktobar proglasi državnim praznikom. Ali im se to nije ostvarilo. Malo je onih koji ga hoće i s malim a kamoli s velikim slovom. Jer među njima, tim uličnim prevratnicima, bilo je i onih koji su ga se prvi odrekli, koji su izdali njegove i svoje a da nikad nisu ni znali ni shvatili kakve i čije ideale.)

A sad najpre o tome šta nam je doneo.

Doneo nam je globalističku, neokapitalističku, robovlasničku diktaturu, anarhiju i nekulturu. Doneo nam je ideologiju potpuno stranu čoveku ovih prostora, a Srbima posebno. Doneo nam je levke za ispiranje mozgova.

Doneo nam je podmuklost, podlost, destrukciju svake vrste, svih oblika. Doneo nam je laž u svemu, za sve i o svemu. Doneo nam je bedu, glad, siromaštvo na svakom koraku, bezbrojne narodne kuhinje, doveo nas pred kontejnere. Da bi se dogodio 5. oktobar, morao je da nam se donese osiromašeni uranijum i bezbrojne bolesti s njim i od njega.

I šta nam je još doneo 5. oktobar?

Doneo nam je tobožnje naše vlasti pune neznalica, nesposobnjakovića i mrzilaca svega što je Srbija, svega što su Srbi i svega što je srpsko. Doneo nam je haos u kome se ne zna ni gde je kraj a gde je početak bilo čega. Doneo nam je razdor. Doneo nam je svoje neljudsko i antiporodično radno vreme.

Doneo nam je smeće od svojih američkih filmova. Doneo nam je medije, uz zaista retke izuzetke, koji su dno najdonjeg svakog dna od bilo kakvih medija, od bilo kakvog novinarstva. Doneo nam je nametanje krivice za ono za šta nismo krivi. Doneo nam je predsednike izvinjavaoce za ono što nikad i nikome nismo učinili. Doneo nam je pljačkaše, razne tajkune, izrabljivače, otimače mnogo čega što je narod decenijama stvarao i stvorio.

Doneo nam je razne belosvetske porobljivače. Doneo nam je inostrane ambasadore koji nam vode naše političare i do toaleta. Doneo nam je bezbrojne inostrane banke koje su nas do gole kože opljačkale. Doneo nam je privatizaciju koja nam je uništila sve što smo imali.

Doneo nam je enormne dugove. Doneo nam je (i doveo) odnekud iz belog sveta tobožnje eksperte, a našeg porekla, za sve i svašta, koji su nam odrali i ovo malo kože što nam ostalo na kostima.

Doneo nam je nemerljive količine droge, alkohola. Doneo nam je razne policije i žandarme, koji su uglavnom bespomoćni, jer se broj zločina širi neviđenom brzinom, a njih nam je, policajce i žandarme, postavio ispred škola, dečjih vrtića, zdravstvenih ustanova…

Doneo nam je profesionalnu vojsku čiji se pripadnici upućuju u beli, široki i ratovima zahvaćeni svet. Ali ih nema na Kosovu i Metohiji. Ali ih nema u Raškoj oblasti, u kojoj caruju Prijatelji Sandžaka.  Doneo nam je amerikanizaciju svega i u svemu: od televizijskih slagalica do naziva firmi. Doneo nam je, ma ko šta mislio o tome, čistu i bespogovornu okupaciju.

U kojoj se sada provodi sve ono što nije stiglo da se provede proteklih godina, od 5. oktobra 2000. godine. Amerika ne spava, Evropska unija ne spava, Nato ne spava. Bar kad je ovo Srbije što je ostalo u pitanju. Jer uslovi za prijem u Evropsku uniju, tu laž od bilo kakve unije, množe se i postavljaju jedan za drugim.

A sada o tome šta nam je odneo.

Odneo nam je sistem koji u mnogim svojim segmentima nije valjao, nije bio dobar, naravno, ali ga je trebalo menjati, dorađivati, poboljšavati – bio bi bolji od ovoga što sada imamo. Odneo nam je državu, kojoj ni dan-danas ne znamo granice. Odneo nam je Kosovo i Metohiju.

Odnosi nam Vojvodinu, Rašku oblast, jug Srbije… Gde je kraj? Odneo nam je ekonomiju: i banke, i privredu, i u privredi, bespogovornom i neviđenom pljačkaškom privatizacijom, sve što je radilo i proizvodilo. Odneo nam je dakle proizvodnju i izvoz.

Odneo nam je školstvo, porodicu, oteo nam je decu, odneo nam je vaspitanje. Svakodnevno nam odnosi deo po deo onoga što smo bili: i tradiciju, i nacionalno osećanje, i znanje, i veru, i pesmu i igru, i kulturu, i zabavu, i sport…

Odneo nam je 5. oktobar i dobar deo onih koji su ga na krilima laži i plaćeništva i doneli. Jer ti nisu više potrebni svojim belosvetskim gazdama. Pa su ih nasledili oni koji su 5. oktobra 2000. godine bili njihovi žestoki protivnici.

Da oni nastave onde gde su petooktobarci stali. Pa će narod ove zemlje imati priliku da se uveri kako će i šta će oni – ti žestoki protivnici priznavanja Kosova, privatizacije, zaduživanja… Narod će imati priliku da vidi i čuje. A do tada – ko preživi…

A gospodi petooktobarcima nikako nije jasno da se oni nisu u toj petooktobarskoj ujdurmi, u tom sveopštem haosu po beogradskim ulicama borili protiv Slobodana Miloševića i njegovog režima. Njima nikako ne ide u glavu da oni nisu njega rušili, kao što su mislili.

Tada je, gospodo, rušena Srbija! Rušen je i u crno zavijan srpski narod! To je bilo u pitanju. A ne Slobodan, koji je ni koju godinu ranije bio vašim gazdama faktor mira i stabilnosti na Balkanu.

A sada, četrnaest godina posle svega, gotovo da je i nevažno šta je Srbima i čitavoj Srbiji doneo a šta odneo taj nametnuti dan, odnosno ta noć. Jer lepo je narod rekao a Vuk zapisao: Čuvaj ti mene od svoga, a od tuđega ću se ja sam čuvati.

(Izvor: Intermagazin.rs)