Foto: Facebook/Ashley Grimm

Najaveća nesreća je gubitak deteta. Većina ljudi se od ovog šoka nikada ne oporavi.

Nije ni Ešli Grim, ali je ipak odlučila da podeli svoju priču sa svim mamama ovog sveta i da im pomogne da shvate šta je ono što je najbitnije kada ste roditelj. Ešli Grim je izgubila sina u saobraćajnoj nesreći. Ona je vozila. Uvek je pazila. Ali te sekunde, sve je otišlo u nepovrat. Smogla je snage i napisala pismo svim roditeljima na fejsbuku. Prenosimo ga u celosti.

– Kao što neki od vas znaju, doživela sam najgori strah koji svaka majka ima. Izgubila sam sina u užasnoj saobraćajnoj nesreći 2. jula. Izašla sam sa benzinske stanice, proverila sve uglove i počela da vozim krivudavim planinskim putem prema našoj porodičnoj kući.

Moj sin je bio poznat po tome da je spreman da učini sve da se odveže u autu ( „Munja Mekvin nema pojas za vezivanje, ja sam Munjina mama!“). Pokušali smo sa pojasevima za vezivanje u pet tački, sedištima, čak smo jedno vreme imali i vezanje patent zatvaračem, ali on je to uvek video kao izazov za superheroja. On je bio superheroj, jer je svaki put i uspeo. U proseku, stajala bih tri do četiri puta na svakom putu da bih ga ponovo dobro zakopčala.

Vozili smo se samo pet minuta kada je ogromna stena počela da se kotrlja u našoj traci. Imala sam tri izbora: da pokušam da izbegnem stenu, da pređem na suprotnu stranu preko dvostruke pune linije u velikoj krivini, sa opasnom rekom sa strane, ili da udarim u odron. Stena, sudar s drugim autima, reka. Izabrala sam stenu. Izabrala sam pogrešno.

I da, on se već otkopčao zajedno sa svojim osmogodišnjim bratom. (Menjali su kopče, a ja to nisam znala). Stena je udarila u moju osovinu i odbacila nas na ivicu provalije. Naš kombi za 13 ljudi se prevrnuo i moj sin je na mestu preminuo. Naši životi su se u toj sekundi raspali.

Moj sinčić, koji je bio moj ponos i moja radost okrutno mi je oduzet u deliću sekunde. Sećam se da sam bila zgnječena između volana i tri tone kombijevog metala. Krvi je bilo svuda. Borila sam se i borila i onda sam se onesvestila. Kad sam se probudila, otkopčavala sam bebu iz njenog sedišta (bila je okrenuta naopako) i pokušavala sam da izvučem svako dete (petoro moje dece je bilo sa mnom) iz kombija.

Kad sam došla do Titusa, pokušala sam svom snagom da podignem težak kombi sa njegovog malog tela. Moj osmogodišnji sin mi je pomagao. Mogla sam da vidim samo donji deo njegovog tela. Pokušala sam da uradim nežnu kompresiju na stomak, ali on je već otišao. Preminuo je na mestu i to što nije osetio bol mi je dalo malo olakšanja. Ono što je usledilo mi je u magli. Odbila sam lečenje hitne pomoći koja je došla, dok mi ne dopuste da držim svog mrtvog sina.

Sva moja deca su do tada prevezena u bolnicu. Bila sam neutešna od šoka. Prošla su dva dana kada sam videla sve na fejsbuku. Vesti koje izveštavaju o smrti mog sina kao da izveštavaju o mogućoj promeni vremena ili novootkrivenoj planeti. Bila sam zahvalna što su rekli da nesreća nije bila posledica konzumiranja droge i alkohola. Ali to nije ono što me boli.

Čitaoci su najokrutnije komentarisali kakva sam ja to majka. Kako sam to zaslužila. Kako mi treba oduzeti decu. Želela sam da ih udarim, da ih dobro protresem. Htela sam da im kažem koliko smo blizu bili, koliko sam se jako trudila da budu sigurni. Kako smo imali poseban poljubac za laku noć i izlazak u Mekdonalds svakog vikenda.

Želela sam da zavrištim da je uvek govorio kako želi da se oženi sa mnom, da sam najbolja mama ikad. Da mi je gradio Lego brodove, spavao u mom krevetu dok je držao moju ruku svojim isprepletenim prstima. Ali niko ionako ne bi slušao. Osećala sam da moram da napišem ovo svim Mamama, jer želim da pogledam svaku od vas u oči i kažem: Čuvajte svoju decu, jako ih zagrlite i čuvajte. To je sve što želim povikati svetu.

Ja nisam ono što sam bila; smrt i gubitak promijene čoveka iznutra. Držala sam svog mrtvog sina nasred puta, ljuljala ga i vrištala, ali Bog ga nije vratio. Birala sam grobno mesto za svog četvorogodišnjeg sina i razmišljala kako ću da se bacim sa litice na koju groblje gleda samo da bih mogla da budem tamo gde je on.

Kupila sam odelo superheroja za 200 dolara da bi moj sin mogao da ga nosi dok se raspada u zemlji. Ljubila sam i ljubila njegov mali leš i jecala dok sam proučavala svaki značaj njegovog hladnog lica i držala njegove beživotne ručice. Spavala sam na groblju samo da bih još jednom odspavala s njim. Pričala sam sa zemljom. Zemljom u kojoj leži sa svojim omiljenoi ćebetom i u kostimu Osvetnika. A ono što želim da kažem (ako ste čitali do sad, jako ste strpljivi i ljubazni) je ovo. I možete to da podelite sa kojom god mamom želite.

– Možda nije toliko važno da pojedu sav brokuli iz tanjira kao što mi mislimo. Gledajte kako oni jedu, uživite se u njihove osećaje prema hrani. (O kako je Titus mrzeo kukuruz.) Možda još uvek mogu da dobiju i sladoled – ili samo ponekad – dok to isto povrće još uvek stoji na njihovom tanjiru.

– Naučite da se pretvarate. Uđite u njihov svet. Naučite da igrate „Xbox“ s njima. Zagrlite predivnu maštu. Dopustite im da stvarno veruju da su kapetan Amerika ili princeza Elza. Uđite u njihov um, gledajte kako razmišljaju. Sudovi će i dalje biti tamo. Prihvatite svaki zagrljaj i poljubac koji vam donose – čak i 25. za redom koji koriste samo da bi se digli uveče iz kreveta. I jako ih zagrlite. Zastanite i gledajte insekte, kamenje, zalazak sunca. Uspori mama, uspori.

– Recite im da ih volite. Ali gledajte ih u oči i recite to tako da to mislite. Recite im da mogu da učine sve – sve što zamisle. Da, moramo da ih učimo odgovornostima, ali ponekad je rešenje u milosti. Možda, možda, ipak, njihovi životi neće biti uništeni, ako nekad ne reagujemo na svaki njihov prestup. Nikad ne osuđujte druge mame. Mi ne znamo celu priču. Ne znamo. Jednostavno ne znamo.

– Idite odmah da zagrlite svoje dete. Uronite u njihov miris, pogledajte taj nevini sjaj u njihovim očima, koji je izgubljen negde između detinjstva i odraslog doba. Stvarno osetite kako vas stiskaju. Spustite telefon i gledajte ih kroz sočivo svog oka umesto kroz sočivo kamere. Zapamtite osećaj njihove glave na vašem ramenu, njihove ruke u vašoj, njihovog musavog poljupca na vašim obrazima. Uzmite ih u naručje još jednom. San je precenjen. Slušajte pet minuta duže o Ratovima zvezda i Diznijevim princezama.

Mame, čvrsto čuvajte svoju decu. Kako ste blagoslovene što su vam poverena takva originalna, lepa, mala bića – Od srca vašem srcu, Ešli

(Izvor: Telegraf.rs)