Foto: Pixabay

Svi me nerviraju, svi su nervozni i sebični. Verovatno i ja nerviram sve ostale. A onda se dogodi nešto što te trgne, nešto što te bogovski trgne i natera te da se zapitaš ko si, šta je sve ovo oko tebe i kako si tu dospeo…

Piše: Jasmina Jovanović

Ovih dana, iako sam željno iščekivala lepo vreme i leto, ništa ne ide po planu. Svi me nerviraju, svi su nervozni i sebični. Verovatno i ja nerviram sve ostale. Stalo im je samo do onoga što je njima tog trenutka potrebno. Na poslu uvek neka apokalipsa.

Ljudi dele obećanja olako, uglavnom lažna. U prevozu, u redu u pošti, u banci (kojoj ne radi bankomat pa smo svi osuđeni na dve bankarke uvele ko zumbuli, iako im je klima na -2 rekla bih), u vrtiću, u školi stalno neki problemi, specijalni zadaci, obaveze, računi za plaćanje.

Kući stignem u stanju narkoze, umorna i izmrcvarena kojekakvim stvarima koje je usput trebalo obaviti. I tako dan za danom. Sve je isto, spavaš, jedeš, radiš, škola, posao, kolotečina, mulj i žabokrečina. Upadneš u vrzino kolo “treba da”.

Vrlo retko sebi dozvoliš “želim da”. A onda se dogodi nešto što te trgne, nešto što te bogovski trgne i natera te da se zapitaš ko si, šta je sve ovo oko tebe i kako si tu dospeo…

Taj dan se ni po čemu nije razlikovao od svih ostalih koji nalikuju jedan drugom kao jaje jajetu. Ustali smo, spremili se krenuli, vrtić, škola, posao i sve usputne stanice, isti ljudi na istim mestima. Možda je taj dan mogao da bude i za nijansu vedriji jer je lepo vreme tek počelo, da mi nije stigla sms poruka: “Poštovani roditelji, ne znamo da li znate da je drugarici naših mališana, Ivi, umrla mama. Tim povodom mogli bi smo da sakupimo…. Ostatak poruke nestaje u magli. Ne vidim ga.

Ne zbog suza koje naviru, ne, ja još ne verujem svojim očima. Još uvek verujem da je greška, ili glupa šala…ili …ma greška. Par minuta stojim i pokušavam da shvatim šta je ovo i kako je moguće. Pa narednih par da je nemoguće. Najzad, kad sam uspela da se prenem iz vrzinog kola “jeste–nije”, okrećem broj sa koga mi je stigla poruka da pitam tu mamu koja mi je poslala – šta se dešava, da nije pogrešila broj, malu Ivu, planetu?

Mama se javlja, ja mucam i pitam jel to istina i on mi drhtavim glasom odgovara da je istina, da je Ivina mama umrla i da nije pogrešila broj i još neke pojedinosti od kojih ja od zujanja u ušima ne razabiram cele rečenice već samo pojedine reči. Samo one koje su se zlokobno izdvojile zvučnošću: kancer…sahrana…borba..bolnica..dijagnoza… za 4 meseca je otišla…

Ne sećam se da li sam svoju sagovornicu pozdravila ili sam samo prekinula vezu. Ni da li sam nešto rekla. Ne sećam se. Sećam se samo da su iz mene pokuljale vrele suze i da je moj mozak ponavljao “nemoguće”… da je koleginica skočila zabezeknuta činjenicom da iz čista mira plačem na radnom mestu. I da je pitala šta mi je, pobogu”Jesam li dobro?”

Šta mi je? Ne mogu da pričam i plačem istovremeno, ali bih joj rekla… Juče kad sam 88 čekala 20 minuta na pripeci, i nervirala se zbog toga, nisam znala da se Ivina mama bori za život. I ne samo Ivina, jer Iva ima još dve sesetre, obe mlađe od nje. Ne, nisam to znala. I da Iva, koja je kao moja Sofija, kada na jesen krene u prvi razred neće moći da uhvati mamu za ruku i tim jednim stiskom razbije tremu.

Juče, kada sam na poslu bezuspešno pokušavala da dobijem hitno jednog poslovnog partnera, nisam znala pravo značenje reči hitno. Hitno je kad trčiš kući da zagrliš mamu i požališ joj se na neku nepriliku. A Ivine mame više nema..

I kada sam videla jedan od onih grafita “udaj se za mene” na nadvožnjaku, sa svežim datumom, raznežila se i pomislila da je to baš divno, nisam razmišljala da je još divnije kada te mama uveče istušira, golica i pročita ti priču. A ti je uhvatiš gde preskače redove i gde zabušava, jer već znaš priču napamet, a ona je umorna. Ne, ja već neko vreme prepuštam starijoj ćerki da čita mlađoj sestri jer ja moram da…ko zna šta sve još obavim pre spavanja. Znači, grešim…nema više preskakanja priča…

Isto tako, kada mi se novi usisavač posle tri meseca rada pokvario- ja ne bih bila neraspoložena dva dana zbog toga, i ne bih gunđala sebi u nedra i psovala kroz zube proizvođača, uvoznika i prodavca i čitave im familije, da sam znala da jedna mama koju poznajem, koja je draga i divna, sa kojom sam redovno ćaskala ispred vrtića – leži u bolnici svesna da je kraj blizu, i da više neće nikad češljati svoje tri divne devojčice… Ne, da sam znala, ja bih bacila usisvač kroz prozor i zagrlila svoju decu ili im napravila palačinke sa brdom eurokrema koji izbegavamo. Ali, nisam znala, pa sam gunđala i deca su se sklanjala od mene…

Ne bih se ljutila na Sofiju kada je prosula aceton, ni kada je ostavila rolere bačene na sred hodnika. Ni na Teodoru kada je donela dvojku iz matematike. Ne, rekla bih nema veze, neka smo samo živi i zdravi. Ko šiša matematiku, danas kada jedna mama neće dočekati nijednu ocenu iz matematike od svoje dece! Bila bih drugačija tih dana, da sam znala šta je snašlo mamu sa kojom sam za Novu godinu zajedno pravila na radionici u vrtiću čestitke sa decom, pa smo slikale jedna drugu, i smejale se i otimale se kobajagi za poslednju tubu crvenih šljokica da bi smo zasmejale naše devojčice…

Ovih užasnih dana kada su me svi izluđivali kao da je u pitanju nagradna igra “ko će više iznervirati Jasminu”, nisam znala sve što sada znam. Ali nije kasno da naučim, da se prisetim da shvatim, da svaki dan sebi ponavljam da su sve to sitnice, samo kad smo zdravi mi i naša deca. Kada smo zajedno. I da zdrav čovek ima hiljadu želja a bolestan samo jednu, da ozdravi.

I da je mnogo žena koje ćemo sresti, zavoleti, družiti se, možda kopirati u odevanju, poveravati im tajne ili slušati njihove, ali da je majka jedna i da nema zamenu. I da nikada nije toliko stara da bismo se pomirili sa njenom smrću a nekmoli kad imaš 6 godina, da ne spominjem Ivine mlađe sestre, srce će mi prepući!

I da se trudim da ne zaboravim, jer čovek lako zaboravi tuđu nevolju. Jer ako je zaboravim opet će mi kidati živce bankarke, usisivači, telefoni na koje se niko ne javlja i poskupljenja. A sve su to sitnice. Da ih iskuliram, zaboravim, ignorišem najviše što mogu, jer ću možda uskoro i sama postati sitnica… Ko zna šta nas čeka iza ugla? Ko zna šta sve propuštamo dok ispravljamo krive Drine, gledamo vesti i egzotično-zatupljujuće serije… Život je neizvestan.

I u toj svojoj neizvesnosti zastrašujuć, ali možda je bolje tako, jer kao što kaže stari pesnik u epu o Gilgamešu:”Kada bi sve znao, ti bi seo i plakao dovek!” Možda jedino treba da znamo kako sebi i svojoj deci napraviti radost, kako udovoljiti onima koje volimo, a krivu Drinu ostaviti da krivuda, političare da se pljuju, ratnike da ratuju, kad su već rešili….

Zadatak nam je da naše veliko blago ima svoje male radosti, dok smo još tu. Jer ma kako divno zvučali stihovi Mike Antića “Ako ti jave umro sam, ti znaš ja to ne umem, ljubav je jedini vazduh koji sam udisao, i osmeh jedini jezik koji na svetu razumem…” – smrt ga svaki dan demantuje. Svi mi ćemo itekako umeti da umremo….

Dok smo tu, neka bude lepo i nama i onima oko nas…

Posvećeno uspomeni na Aleksandru S.
(Izvor: detinjarije.com)