Petar Bojović je rođen 16. jula 1858. godine u selu Miševiću, danas u Zlatiborskom okrugu a tada u Sjeničkoj nahiji Osmanlijskog carstva. Otac mu se zvao Perut a majka Rada (rođena Pešić); očevi roditelji su se doselili iz Vasojevića, a desetak godina nakon Petrovog rođenja porodica je produžila ka Ivanjici i slobodnoj Kneževini Srbiji.

Nakon osnovne škole i prvog razreda gimnazije ministar prosvete odbio je njegovu molbu da mu se kao izbeglici dodeli stipendija da bi mogao da nastavi školovanje usled nedostatka sredstava; neko vreme je sa bratom Lukom radio kod potpukovnika Koste Jankovića, nekadašnjeg ađutanta kneza Mihaila, pa je tako završio gimnaziju i upisao se u Artiljerijsku školu 1875. godine gde je prvi put sreo izvesnog Živojina Mišića i tamo nekog Stepu Stepanovića.

Školovanje je prekinuo u činu kaplara jer je po izbijanju Srpsko-turskog rata 1876. godine poslat na front, skupa sa ostalim pitomcima u klasi; zapravo je vršio dužnost ordonansa pri Vrhovnoj komandi a od ruskog cara Aleksandra II dobio je spomenicu. Tri su njegova brata učestvovala u ovom sukobu; pored pomenutog Luke, bio je tu i Jevrem koji je prekinuo školovanje na moskovskoj Duhovnoj akademiji, i Javor koji je kao običan borac ranjen i ostao invalid.

Kao narednik i komandir baterije video je borbu tokom Drugog srpsko-turskog rata 1877-78. godine, nakon čega je nastavio školovanje. Bio je učesnik i Srpsko-bugarskog rata 1885. godine, kada je postao konjički vodnik, a šest godina kasnije postao je kapetan i v. d. načelnika Štaba Moravske divizije u Nišu.

ISPOVEST ČOVEKA KOJI SE ODSELIO NA ISLAND: Svi su nasmejani, u banci ti nude kafu, a PRAVO IZNENAĐENJE usledilo je kad sam dobio PRVU PLATU!

Šetao se od jedne do druge dužnosti (dve godine je bio i načelnik Glavnog generalštaba) sve do Prvog balkanskog rata kada je postao načelnik Štaba Prve armije; bio je učesnik Kumanovske i Bitoljske bitke, a zbog svojih zasluga dobio je čin generala. U Drugom balkanskom ratu odneo je pobedu nad Bugarima u Bregalničkoj bici nakon čega je postao zapovednik tzv. Novih oblasti: Kosova i Makedonije.

Na čelu Prve armije ostao je i u prvoj fazi Prvog svetskog rata: tukao se u Cerskoj bici, a nakon oslobađanja Šapca prešao je Savu i ušao u Srem, na teritoriju imperije koja nas je napala – Austrougarske. Međutim, tu je ranjen i smenjen sa komandnog položaja. Vrhovna komanda će ga ponovo aktivirati tek novembra 1915. godine zbog početka Trojne ofanzive (kada su Austrougarskoj pomogle Nemačka i Bugarska da pokori „supersilu“ Srbiju).

Kao zapovednik Novih oblasti pruža otpor neprijatelju dok se srpska vojska povlači, a potom biva imenovan za načelnika Štaba Vrhovne komande; ostavku na tu funkciju podneće 19. juna 1918. godine zbog toga što se nije slagao sa proširenjem Solunskog fronta. Ponovo postaje komandant Prve armije, tuče Bugare i Nemce na Dobrom Polju i 13. septembra dobija čin vojvode (za one koji ne znaju, a takvih je nadamo se malo, u pitanju je naš ekvivalent činu feldmaršala).

DOBIT JE OGROMNA: U Srbiji malo ko zna za ovu BILJKU, a uzgajanje vam može doneti OGROMNU ZARADU

Nakon okončanja Velikog rata biva postavljen na dužnost komandanta Prve armijske oblasti; zatim januara 1921. prelazi na dužnost načelnika Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine SHS. Međutim, krajem iste godine biva smenjen. Zvanično obrazloženje ministra vojnog generala Milivoja Zečevića je bila tvrdnja da je do toga došlo „zbog starosti i pokazane nesposobnosti za dalje vršenje vojne službe“. Nezvanično, i verovatno istinito, smenjen je zbog toga što je radio na projektu Vrhovnog vojnog saveta koji bi, između ostalog, davao predloge za postavljanje i unapređivanje viših oficira čime je tobož okrnjio ugled kralja Aleksandra kao vrhovnog komandanta i očito mu povredio sujetu.

Imao je 63 godine kada je postao penzioner. Penzija mu je kao vojvodi bila u rangu ministarske. Živeo je povučeno u kući koju je kupio na Vračaru, često je izlazio u šetnje, a ponekad je i jahao konja do Topčidera i Košutnjaka, niz Nemanjinu i Kneza Miloša. Nosio je kovčeg sa posmrtnim ostacima vojvode Putnika 1926. godine, nosio je i kovčeg sa ostacima vožda Karađorđa kada su prenošeni na Oplenac 1930. godine, i predvodio je pogrebnu povorku na sahrani kralja Aleksandra 1934. godine koja se kretala od Beograda ka Oplencu.

IZAŠLA JE IZ KLUBA NA KRATKO, PROBUDILA SE U BOLNICI BEZ OBE NOGE: Iako je preživela PAKAO, ova devojka je HEROJ! (FOTO)

Prvi je čovek koji je dobio Orden Jugoslovenske krune I reda, primio je i Orden Karađorđeve zvezde I reda, a 6. maja 1936. godine je na predlog predsednika Francuske Republike Albera Lebrena primio Orden Legije časti I reda. Bulevar koji je građen oko Kalemegdana krajem tridesetih godina, koji je spojio Karađorđevu i Dušanovu ulicu, trebalo je tada već da ponese naziv Bulevar vojvode Petra Bojovića. Nije se to tada ipak desilo, ali je „greška“ ispravljena šezdeset godina kasnije.

Uglavnom, tako je dočekao oblake koji su se nadvili nad Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Nakon izvršenog državnog udara 27. marta nova vlast ga postavlja na poziciju vrhovnog inspektora vojne sile jer je promenom uredbe određeno da to može biti samo vojvoda ili armijski general, a Bojović je bio jedini živi vojvoda. Povlačio se sa vojskom, ali je zajedno sa princom Đorđem Karađorđevićem (starijim bratom pokojnog kralja Aleksandra) odbio da pobegne iz zemlje i bio zarobljen od strane Nemaca u Sarajevu.

Nemci su mu dozvolili da se preko Vrnjačke Banje vrati u Beograd, nakon čega su pokušali da ga iskoriste. Posetio ga je generalni opunomoćenik Rajha za privredu Srbije Franc Nojhauzen koji ga je pozvao na saradnju sa okupatorom „u interesu srpskog naroda i Rajha“. Vojvoda Bojović mu je rekao: „Gospodine, vi znate da sam ja po profesiji vojnik, da cenim svaku vojsku, pa i vašu vojsku. Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati.

NAJTEŽI PERIOD U ŽIVOTU: Jelena je OBOLELA OD RAKA, a onda joj se desilo nešto što NIKO NIJE OČEKIVAO!

Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći“. Tako je i bilo. Nemci su očigledno duboko poštovali starog vojvodu pošto nijedan pripadnik Vermahta niti SS-a niti bilo koji Nemac nije prešao prag njegove kuće tokom tri i po godine okupacije Beograda, a ni vojvoda Bojović nije izašao napolje, osim u sopstveni vrt oko kuće, uvek obučen u svečanu vojvodsku uniformu.

Nemci su tek na samom kraju svog boravku u našoj prestonici, verovatno iz taktičkih razloga, uhapsili vojvodu Bojovića. Pušten je odmah nakon oslobođenja, kada je na ulice glavnog grada Srbije i Jugoslavije već bila stigla jedna posebna sorta ljudi. Kuću je zatekao opljačkanu. Odneli su skoro sve, a jedna od retkih stvari koje su ostavili bila je svečana vojvodska uniforma. Obukao ju je i izašao napolje. Na pragu svoje kuće naleteo je na nekakvu partizansku balavurdija koja je počela da ga šamara, da ga tuče, da ga ponižava. Njega, heroja, i pre svega, starca u 87. godini života.

POJAVIO SE VIRUS KOJI KOSI PO SRBIJI: Ako primetite OVE simptome, PRAVAC KOD LEKARA! Za 6 dana 17 HILJADA OBOLELIH!

Potom su ga uhapsili na licu mesta, skupa sa sinom Dobricom koji je pokušavao da ga odbrani. U zatvoru su nastavili da ga tuku i ponižavaju. Zatim su ga pustili, izmučenog. Umro je 19. januara 1945, pre tačno 72 godine, od posledica torture koje njegovo ostarelo telo nije moglo da izdrži. Vlasti su preko radija upozorile građanstvo da će „svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše narodno-oslobodilačke borbe biti uhapšen i krivično gonjen“.

Sahranjen je 21. januara na Novom groblju bez ikakvih vojnih i državnih počasti. Tu su bili samo porodica i najbliži prijatelji. Niko drugi nije imao hrabrosti da na večni počinak isprati ovog junaka oslobodilačkih ratova. Slava mu, a nama večna sramota. Zbog svega. Zato što smo pokazali da ne zaslužujemo ovakve veličine, zato nam se više i ne rađaju.

(Izvor: Telegraf.rs)

loading...
loading...
loading...
loading...
loading...