Foto: Freepik

“Nismo mi više vojvodo onaj narod koji smo nekada bili. Hrabri, ponosni, srdačni, kulturni, odani… danas su retki. Pitate li se sada gde su svi oni nestali?”

“Poštovani vojvodo Stepanoviću,
Želim da Vam se izvinim u svoje ime jer nemam prava da to uradim u ime svih Srba, a trebalo bi.

Izvinite što smo Vas zaboravili, što smo tako besramno pogazili sećanje na jednog od najvećih srpskih vojskovođa koji nam je podario slobodu i pravo na sopstvenu zemlju. Izvinite što smo olako prihvatili ono za šta ste se Vi i Vaši saborci tako junački borili.

Oprostite nam, vojvodo, što smo dozvolili da se granice tako lako menjaju, one koje ste vi svojom hrabrošću i krvlju iscrtali. Oprostite što smo dozvolili da nam po ko zna koji put ruše bogomolje, a psi raznose kosti Vaših, naših hrabrih ratnika.

Te kosti koje su po celoj državi posejane, te kosti koje bi trebalo da budu temelj na kojem će se zidati nova država a generacije učiti poštovanju… raznete su olako, isto onako kako je nestala i ta država, i poštovanje.

E, moj Stepo, Izvinite na ovom trenutku u kom Vam nisam persirao, ali ne zato što Vas nisam poštovao, već što Vam bolje ne bih mogao ni sa hiljadu reči opisati šta je sledeće zbog čega Vam se moram sve izjadati i oproštaj tražiti…

Danas se u Vašoj rodnoj kući snimaju kojekakvi muzički spotovi, a po kući paradiraju oni koji nisu dostojni ni ime da im se spomene, oni koji danas, u nikad jačoj konkurenciji, predstavljaju kič i šund.

Pljunuli smo na sve, u svakoga, a ustvari samo na sebe. Sve se naopako okrenulo, moj vojvodo. Vi kao da ste to predosetili kada ste nakon ratova sve napustili i otišli za Čačak, kada ste prvu penziju vratili uz reči: “Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče. Neka barem prepolove, šta bi sa tolikim parama…“

Izgleda da su mangupi upropastili ne samo državu, već i narod. Nismo mi više vojvodo onaj narod koji smo nekada bili. Hrabri, ponosni, srdačni, kulturni, odani… danas su retki. Pitate li se sada gde su svi oni nestali?

Do (i nakon) kraja Drugog rata mnogi su pobijeni, hrabriji u jurišima, pametniji i čestitiji u čistkama… Srbe su sistemski uništavali i društvo nam prekrajali, oblikovali ga po tuđoj meri i za tuđe interese…

I danas smo došli tu gde jesmo. Vojsku gotovo da nemamo. Malo ko danas veruje da će se roditi neko ko bi sutra mogao Vas, Mišića, Putnika, Bojovića dostojno zameniti i znam da Vas to posebno pogađa…

Obrazovani mladi ljudi beže u tuđinu “trbuhom za kruhom”, odlaze na godinu-dve, a nikada se neće vratiti. Oni koji su ostali, zaokupljeni su ovozemljskim problemima. Gledaju kako da prežive i u toj borbi su spremni da postanu sve… i da pristanu na sve…sem da (po)ostanu ljudi. Izvinite i praštajte, što smo takvi kakvi smo…

(Izvor: Dnevno)

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!