SVEDOCI smo toga da je istorija kao nauka u socijalističkoj Jugoslaviji pola veka uporno istrajavala na krajnje pojednostavljenoj i ideološkoj predstavi naše prošlosti.

Pojedini centri, ili bolje reći pojedinci, pogubljeni u ideološkim maglama i jednoumlju, i saučesnici u naučnim manipulacijama, još uvek se grčevito trude da sačuvaju stare ocene i procene o nekim, možda, i ključnim zbivanjima u našoj istoriji. Novootkrivena dokumenta koja demantuju njihova stanovišta kao da ih ne dodiruju. Rezultat toga je da srpski narod opet stoji na početnim pozicijama u bolnom i mukotrpnom procesu rekonstituisanja svoje državnosti kao i pre vek i po, kada je sve počelo.

S tim što je danas, u uslovima dominacije globalističkog viđenja čovečanstva, mnogo teže da bar malčice ostanemo svoji. Dodatni problem predstavlja to što se mlađim istoričarima nimalo ne pomaže da dođu do istorijske građe koja čami u depoima raznih službi i institucija. Ono što osvežava pogled na taj period, uglavnom su dokumenti koji stižu iz stranih ili privatnih arhiva.

Godinama nam je servirana jedna naizgled bizarna priča o hapšenju nemačkog generala Lera, čoveka koji je bombardovao Beograd i vodio operacije „Vajs“ i „Švarc“ 1943. godine. Dalekih majskih dana 1945. godine, u završnim operacijama za oslobođenje zemlje, na teritoriju sićušne Slovenije slile su se silne vojske… Partizani, četnici, ustaše, belogardejci, Nemci…

U TOM opštem metežu odzvanjale su Titove reči izgovorene 26. maja 1945, u Ljubljani, na Kongresnom trgu: – Mi smo zemlju očistili ne samo od nemačkih osvajača, nego i od domaćih izroda. Ruka pravde, ruka osvetnica našeg naroda, dostigla je već ogromnu većinu, a samo jedan mali deo uspeo je pobeći. Dvanaest dana ranije, među pripadnicima Titove armije prostrujala je vest – zarobljen je Aleksander Ler, nemački general, komandant jugoistoka i zapovednik Armijske grupe E.

Ler sa nadimkom Saša rođen je 20. maja 1885. u Turnu Severinu, na Dunavu, prekoputa Kladova. Otac mu je bio Nemac, a majka pravoslavka. Odlično je govorio ruski, srpski, rumunski i mađarski jezik. Srednju školu završio je u Pančevu. Sa grupom visokih nemačkih komandanata i zapovednika u Jugoslaviji, suđeno mu je od 5. do 13. februara 1947. pred Vojnim sudom Treće jugoslovenske armije. Kao ratni zločinac, osuđen je na smrt i streljan 26. februara 1947. u Beogradu.

Čekajući sudski proces, nemački general je u zatvoru napisao svoja sećanja o ratnim operacijama i svom boravku u Jugoslaviji od aprila 1941. do trenutka kada se našao u rukama partizana. Ovaj rukopis ima 180 stranica. Otkriven je pre desetak godina zahvaljujući pokojnom kolegi Draganu Vlahoviću, uredniku „Politike“, „Intervjua“, DEM-a, „Glasa javnosti“…

Ovaj novinar nemirnog i istraživačkog duha, Lerove memoare, da ih tako nazovemo, pronašao je u ličnoj biblioteci generala JNA u penziji Sredoja Uroševića. Vlahoviću je general Urošević rekao da je Lerov tekst dobio svojevremeno od Sekcije boraca Druge proleterske brigade kada je pripremao svoju monografiju o toj jedinici za štampu, koja je objavljena u dva izdanja.

OVOG dokumenta nažalost nije bilo u arhivama, gde mu je, inače, mesto. Ko je i zašto želeo da sakrije svedočenje nemačkog komandanta? Šta je sve to na 180 stranica napisao Aleksander Ler dok je u jugoslovenskom zatvoru 1945-1947. godine čekao suđenje i izvršenje presude?

Aleksander Ler piše: „Mene su zarobili Englezi u ratnim operacijama u maju 1945. i potom me izručili partizanskim snagama.“ I eto prvog razloga da se sakrije njegova ispovest. Decenijama se vrh Titove vojske kitio tuđim perjem i decenijama su obmanjivali javnost i istoričare da su oružane snage Narodnooslobodilačke vojske baš bile te koje su zarobile okupatorskog generala.

Naš general JNA Milan Basta napisao je knjigu „Rat je završen sedam dana kasnije“ i čitavo jedno poglavlje posvetio Lerovom zarobljavanju. Engleze, naravno, ne spominje, ali je s ponosom govorio da čuva pištolj ovog nemačkog zapovednika kao ratni trofej. Predgovor knjizi napisao je, takođe general, Aleksadar Apostolovaski, koji je u JNA vodio sektor za moralno-političko vaspitanje. I on, u nekoliko rečenica, s ponosom ističe podvig i zarobljavanje najvažnijeg Nemca u toku rata u Jugoslaviji. Toliko o moralu…

KLjUČNI razlog zbog čega je ovaj dokument bio daleko od očiju javnosti i istoričara se verovatno krije u Lerovoj rečenici: „Naš osnovni zadatak bio je, po Hitlerovom najstrožem naređenju u vojnim operacijama 1943. godine (Neretva – Sutjeska), hvatanje živog generala Draže Mihailovića i 35.000 četnika: za to su angažovane italijanske, ustaško-domobranske, nemačke, bugarske jedinice…“ – ispisuje Aleksander Ler.

U traganju za što potpunijom istinom o zbivanjima na jugoslovenskom prostoru 1941-1945, ova tvrdnja čoveka koji je komandovao operacijama „Vajs I i II“ (vajs na nemačkom znači belo), koja je vođena protiv partizana, i „Švarc“ (na nemačkom crno), koja je bila usmerena protiv četnika Draže Mihailovića, baca sasvim novo svetlo na taj deo istorijskih događanja. Doktrinarnim Brozovim partijskim i naučnim pulenima to svakako nije odgovaralo.

O OPERACIJI „Švarc“ i akciji hvatanja generala Mihailovića Ler piše da su njegove jedinice dobile informaciju da je četnički vođa sa svojim štabom u Kolašinu. „Prva planinska divizija dobila je od firera specijalnu zapovest da po svaku cenu, i bez obzira na smetnje koje čine Italijani, zarobi Mihailovića.

„Prva planinska divizija prodrla je bez zadržavanja u Kolašin, i u istom već zatekla italijanske posade – očigledno već poduže tu – sa prisutnim komandantom divizije, gde je uskoro zatim stigao i komandant korpusa. „Mihailović sa štabom je već bio nestao. Ipak, uspeli su da u varoši pronađu i zarobe Đurišića. Oko toga je izbio spor. Italijani su opkolili grupu kuća gde se nalazio nemački štab divizije sa malom trupom i Đurišićem, i na položaje postavili mitraljeze i jaku pešadiju, pa, kako izgleda, i brdsku artiljeriju.

„Posle burnih pregovora i pošto je uspelo da se Đurišić sanitetskim automobilom izvuče iz okruženja i potom avionom tipa ‘štorh’ prebaci van područja italijanskih trupa, stanje se smirilo… Uskoro se potom utvrdilo da je samo Prva planinska divizija imala zarobljenih četnika. Njihov broj iznosio je nekoliko stotina. Sve ostale propustili su Italijani kroz svoje linije prema jugu.“

Citiranjem ovih najzanimljivijih delova Lerovog svedočenja, svakako podrazumeva i pitanje da li je njegovo pisanije prožeto jednom crtom osvetništva prema pobednicima u ratu, ili su pak pobednici, kao i svi pobednici uostalom, bezočno falsifikovali noviju istoriju. A mudri Englezi su davno upozorili: „Narod koji ne zna svoju istoriju, moraće da je ponavlja.“ Da smo češće imali ovu izreku na umu, ne bismo dozvolili da u poslednjem krvavom grotlu balkanske istorije devedesetih godina niknu nove krstače širom Krajine, Republike Srpske i Kosova i Metohije.

LER HOĆE DA OTCEPI AUSTRIJU

O PREPLITANjU sudbina Draže Mihailovića i Aleksandra Lera govori još jedan dokument koji je 70 godina čuvan u strogoj tajnosti u Britaniji, a u Beograd je stigao iz njihovog Nacionalnog arhiva. To su prepiska britanskih diplomata i njihovog ministarstva spoljnih poslova, zapisnici sa suđenja Mihailoviću i izveštaji engleskih obaveštajaca o tome kako se on držao na suđenju.  Najzanimljiviji delovi u dopisu diplomate Džordža Klatona odnose se na Dražine pregovore sa generalom Aleksandrom Lerom.

Draža je na suđenju rekao da se u martu ili aprilu 1945. godine sreo se sa Štekerom, predstavnikom Hermana Nojbahera, visokog činovnika Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha. Šteker mu je preneo ponudu generala Lera da se trupe pod njegovom komandom podele i otcepe Austriju od Nemačke. Od Mihailovića se očekivalo da tu ponudu prenese saveznicima. Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini rekao je tada da nije u prilici da prenese ponudu jer su Nemci provalili sve šifre njegove vojske. Međutim, Draža je o ovom susretu obavestio američkog pukovnika Roberta Makdauela, koji je bio u njegovom štabu.

(Izvor: novosti.rs/Ivan Miladinović)