Foto: Youtube Printscreen

Snežana Milković, unuka patrijarha Pavla otkrila je do sada mnoge nepoznate detalje iz života jednog od najomiljenijih i najpoštovanijih poglavara SPC u njenoj istoriji.

Advertisements

„Često je dolazio u našu kuću još dok je bio Episkop raško-prizrenski… kad god bi došao nekim poslom u Beograd on bi svratio kod nas. Kada je postao patrijarh pitali smo se da li će i dalje dolaziti, da li će imati vremena. Baka Agica koja mu je bila najbliža osoba celog života ona je danima plakala i govorila – Meni ne treba patrijarh meni treba brat. On neće imati vremena da dolazi“, ispričala je Milković.

Međutim, kako je rekla, patrijarh je dolazio sada češće. „Samo se javi iz Patrijaršije i kaže da bi hteo da dođe. I onda u kući nastaje panika – čime da ga poslužimo. Uglavnom je dolazio prevozom, trolom broj 21. Jedino kada je bio onaj kolaps u Beogradu kada je saobraćaj loše radio, onda se dešavalo da dođe trolom 21 do Učiteljskog naselja. I onda mu ja kažem: „Deda popo, trolejbus ti ide samo do Slavije“. A on kaže – „Da ali mi je to mnogo bliže nego da odavde idem peške do Patrijaršije“. Nije dozvoljavao da ga mi vozimo. Ponekad samo kad baš mi insistiramo onda on da nam učini: „Dobro, bolje da vas poslušam nego da se sa vama svađam““, rekla je ona.

Ističe kao se najčešće u narodu i u medijima spominje kako je patrijarh bio skroman pa je išao peške. „Ali ta njegova skromnost je mnogo više od toga. Nije njegova skromnost bila samo u tome što je pravio cipele i išao prevozom. On je uživao u fizičkom radu. Nije bilo ništa neobično da kad ja uđem kod moje bake da ga zateknem kako u ruci drži čekić ili šrafciger, da popravlja npr bakin bojler, da krpi svoje cipele“, rekla je unuha patrijarha Pavla.

Advertisements

Kaže da je dolazio kod njih u kuću pogotovu u vreme Božića. „Tad je dolazio kod nas na ručak, to je bila tradicija. Tada je i najduže ostajao pa smo mogli sa nim da pričamo o svemu“. Kad god sam pred nekom dilemom, priča ona, ja se pitam šta bi deda Pavle rekao. I skoro uvek znam odgovor, jer on je uvek znao odgovor.

loading...

Evo npr u ovoj situaciji kad ljudi strepe od nuklearnog rata, terorističkih napada, poplave, ljudi ginu… Svi se ljudi plaše toga. I onda razmišljam šta bi mi on rekao kako da se smirim. A rekao bi mi isto što mi je rekao 1999. kada je bilo bombardovanje i kada sam umirala od straha da mog sina koji je tada imao 19 godina ne pozovu na ratište… On mi je rekao: „Snežana nemoj toliko da se sekiraš, sirće grize svoju flašu… Razbolećeš se. Prevelika briga je isto što i nebriga. Možeš li ti velikom brigom to da promeniš? Naše je da uradimo samo ono što od nas zavisi, i to najbolje moguće. Ostalo je Božija bolja.“

Kaže kako on nikada nije bio ljut, već samo zabrinut. „Ja sam se retko obraćala njemu kao patrijarhu, ja sam uvek razgovarala sa deda popom. Ali kada čujem da se u narodu priča i šta mu zameraju ja se odvažim pa mu ispričam. I tako kada je bilo usvajanja Ustava, on je sedeo među tada nekim političarima koji nisu bili baš popularni. I ja sam mu rekao da mu to narod zamera. A on mi reče na to: „Nije važno da li sediš do Jude, nego da li si Juda. Nije me briga šta o meni govore ali patrijarha moram da branim““.

Advertisements
Foto: Wikimedia Commons/ Author korisnik:Ninam

Ispričao joj je da da se laži lako prepoznaju i da one nisu opasne. Ali da su poluistine vrlo opasne. „Ispričao mi je šta se desilo jednom prilikom u Beču. Tada ga je jedan novinar pitao da li srpski narod ima čega da se stidi kada su bile ratne devedesete. Rekao je: „Ima srpski narod čega da se stidi… ali i hrvatski, i bosanski i svi drugi narodi koji su učestvovali u ratovima imali bi čega da se stidi“. A novinar je izvukao samo onaj deo gde on priča za srpski narod. Njega je to veoma pogodilo. On mi je ispričao da ga je najviše pogodilo to što ima takvih ljudi koji se koriste lažima jer to je veliki greh“

loading...

Ona je istakla da se patrijarh Pavle nije plašio za sebe kada je išao na Kosovo u najteže vreme… Kaže da se samo plašio da monahinjama sa kojima je bio u kolima nešto ne dogodi. „I kada je postao patrijarh on je i dalje bio monah… tak ose poanašao. Uselio se u Patrijaršiju u jednu sobicu koja je kao ostava. Ona je bila širine dva metra, znam je bila toliko jer je krevet bio od zida do zida. Bila je tu jedna polica, jedan sef, stari odmar i jedna stolica. Potpuno je to ličilo na monašku keliju.

Advertisements

Ustajao je vrlo rano kao što se to radi u manastiru. Od 6 ujutru je služio u Patrijaršiji a posle je razgovarao sa vernicima.“ Studirao je medicinu dve godine ali je zbog bolesti morao da je napusti. Veoma je vodio računa šta jede. jeste jeo malo ali je vodio mngoo računa šta je to što će pojesti.

loading...

„Ako dođe kod mene a ja spremila ribu, a npr je prethodnog dana u Patrijaršiji jeo ribu on će reći: „Jeo sam juče ribu, danas ću kod tebe jesti pečurke.“ Ako nije post ješće mlečne proizvode. Ako ga ponudim za Božić da pojede paradajz i krastavac odbijao je uz reči da mu nije vreme. Ali kad dođe u goste onda ispoštuje domaćicu i od svega proba pomalo.“

Jedne godine, priča Milković za njegovu slavu, on rečei: „Dela Snežana, posluži kolačima“. Ja poslužim al slabo sveštenici uzimaju… Jedan samo uzeo. On pita: „A što se vi ne služite“ – Vaša svetosti ne bismo da kvarimo ručak. Sad idemo kući da ručamo. A deda Pavle im reče kroz smeh: – Pa da, i ja čekam da i vi odete da i ja ručam. Svi su se nsmejali ali su i brzo otšli. Nije se žalio ali nije se ni hvalio. Mi smo od vernika saznavali kad dobije neko priznanje ili kada mu se nešto loše desi. Bio je toliko duhovit da je u sekundi mogao da smisli odgovor.

„Jednom je pristao da ga povezem do Patrijaršije i to je bilo vreme kad su tek počeli da naplaćuju kazne zbog nevezivanja pojaseva. Ja sam na tablu u kolima zalepila natpis – Veži se. Da bih se podsetila. On čim je ušao u kola vezao se uz komentar: „Poznajem ja psihologiju milicionera. Kad vide ovu sedu bradu reći će – Ajde ovom da naplatimo kaznu dok je još ovde. Jednom kad sam došla kod njega u Patrijaršiju… on je već bio dosta star i teško se kretao. I pomognem mu da spusti noge s kreveta i da obuje papuče.

I ja mu onako kažem: „Znaš li deda popo da sam ja još u gimnaziji završila kurs za kućnu negu bolesnika.“ A on kaže: „E dobro da si mi to rekla. Što mi nisi to pre rekla, ja sam dosad noge spuštao sam““.

Jedan kolega iz škole u kojoj je radila me je zamolio da pitam dedu zašto je išao kod Slobodana Miloševića. „Ko sam ja da ga pitam… Rećiću kolegi da sam zaboravila. Kako sam ušla u taj deo stana gde boravi deda Pavle. I ja ga onako pitam kako je šta radi a on mi reče: „Čekaj da ti prvo nešto kažem. Ja nisam išao kod Slobodana Miloševića. Ja sam išao kod predsednika države da mu čestitam što je postao predsednik….“

(Izvor: Kurir.rs / Happy)

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!