D. D., atletičarka i fitnes trener, 16. maja 2009. todine, zapisala je sledeće svedočenje o čudesnom javljanju Sv. Vasilija Ostroškog, koje joj je izmenilo život:

Rodila sam se u Sisku 7. juna 1977. godine. Živela sam u selu Borojevići sve do 8. avgusta 1995. godine, kada je Hrvatska prognala i isterala sav srpski narod iz Krajine! Od tada je sve krenulo stranputicom. Rat je učinio svoje i sve se pretvorilo u lutanje za izgubljenim snom, mirom, srećom i kućom koja je ostala u Republici Srpskoj Krajini.

Od avgusta 1995. godine, kada smo izbegli, živela sam u Beogradu. Trenirala sam atletiku u Crvenoj zvezdi, živjela u Studentskom centru, gdje sam i upoznala svog budućeg kuma I. Č. koji mi je tada rekao: „Tebe čuva Bog, imaš na levom ramenu zaštitnika”, na šta ja tada uopšte nisam obraćala pažnju.

Vraćam se na priču o svom putovanju u Manastir Ostrog. O samom Manastiru Ostrogu sam, iz priča, čula da je to sveto mesto i da se svima onima koji odu tamo ako imaju jaku želju ostvaruje ono što je najdublja želja njihovog srca. Znala sam, naravno, da ništa ne pada čoveku sa neba, već da se sve velikim radom i trudom stiče! Sedim na železničkoj stanici u Beogradu. Kupila sam kartu za Podgoricu, u jednom pravcu… Voz upravo ulazi na peron, staje, ulazim u njega sa sjajem u očima…

HILANDARSKE MUDROSTI: Ovo su reči oca Milentija koje će nam promeniti život IZ KORENA

Bio je to 15. april 1998.

Došla sam u Podgoricu ujutro rano. Kada sam izašla iz voza uputila sam se prema autobuskoj stanici i kupila kartu za autobus koji ide prema manastiru Ostrog.
U autobusu sam upoznala dve devojke iz Beograda koje su putovale isto u Manastir Ostrog. Zvale su se Ivana i Bojana. Rekle su mi da su postile, da žele da se ispovede i pričeste u Manastiru. Dan kada smo došle u manastir bio je Veliki Petak, a ja nisam imala pojma da je Veliki Petak i da će za dva dana biti Uskrs!

AKO hoćete da POSTITE VASKRŠNJI POST do ponedeljka TREBA da POŠTUJETE ovo pravilo!

Nas tri smo skupa stigle u Donji manastir taksijem koji vozi iz Bogetića. Ivana i Bojana su odmah potražile igumana Lazara i ja sam krenula zajedno sa njima. Njih dve su otišle prve kod oca Lazara da se ispovede. Ja sam čekala ispred, a onda je došao red na mene, ali ja pojma nisam imala zašto sam otišla kod oca Lazara.

Pitao me je da li sam postila. Ja sam mu odgovorila da nisam. Ono što je interesantno je da sam na rancu nosila kapu A.(tletičarski) K.(lub) Crvena Zvijezda, na šta je on posebno obratio pažnju. Sledeće pitanje koje mi je postavio bilo je da li verujem u Boga. Ja sam mu odgovorila da verujem.

POČEO VELIKI VASKRŠNJI POST: Ovo su pravila kojih treba da se pridržavate, a posebnu pažnju obratite na jedan detalj

Zatim me je pitao da li verujem u sudbinu i moj odgovor je bio da verujem. A o. Lazar mi je odgovorio da nema sudbine, da Bog o svemu odlučuje. Onda me je upitao da li sam do tada imala dečka i ja sam mu rekla da nisam, ali sam slagala, jer me je bilo sramota da kažem da sam do tada imala nekoliko ljubavnih veza! Na kraju me je pitao koliko ću ostati u Manastiru i ja sam mu rekla da ću ostati dva-tri dana. Izašla sam iz prostorije od oca Lazara, a djevojke su me čekale napolju i onda smo se uputile prema Gornjem manastiru.

Tamo smo zajedno pristupile Ćivotu Svetog Vasilija. A sveštenik koji je stajao pored Sveca nas je pitao da li znamo „Oče naš”. Djevojke koje su bile sa mnom su znale. A kada je red došao na mene, stala sam na pola „Oče naš”! Bilo me je strašno sramota što ne znam „Oče naš”!

MOLITVOM POBEDIO ĐAVOLA: Izneo svoje muke Gospodu i dobio NEOČEKIVAN odgovor!

Izašle smo sve tri zajedno napolje i otišle do vrha, do mesta gdje se bacaju novčići za želje. Imala sam samo jedan jedini novčić kod sebe i ni dinara jednog više. Poželjela sam bavljenje sportom, trčanje, takmičenje, zdrav život, radovanje, uživanje, zadovoljstvo, povratak pravim vrijednostima, blagoslov Božiji! Kada smo se vraćale natrag, pošle smo da kupimo – nisam imala ništa kod sebe, pa sam pitala devojke da mi pozajme novac i one su mi kupile sveće!

Pred odlazak kod Sveca smo bile rezervirale prenoćište u konaku. Kad smo se vratile od Sveca žena koja radi nam je vratila pare i rekla da možemo ostati koliko hoćemo.
Onda smo skupa otišli u Donji manastir, Ivana i Bojana su se, na Službi Božijoj, pričestile i ja sa njima (iako nisam postila).

loading...
ČUDO BOŽIJE: Pogledajte kako pčele poštuju svetinju! (FOTO)

Taj dan smo i bojili uskršnja jaja, bilo je interesantno, i sjećam se da je otac Lazar rekao da jaja nikad nisu bila brže obojena nego te godine. Ivana i Bojana su na Uskrs otišle za Beograd, a ja sam ostala u Manastiru! Sećam se da sam još jednom prišla Ćivotu Sv. Vasilija sa jednom sestrom koja je bila došla iz Beograda na sam Uskrs.

Ono što je veoma bitno je sledeće. Otac Lazar mi je rekao da je sve ono što me snašlo u životu moralo tako da bude, i dodao: „Trčite, trčite, Vi imate teški ovozemaljski put!”
Kad sam se vraćala iz Ostroga, plakala sam. Otac Lazar je mene i djevojku iz Beograda koja je bila sa mnom onda kada sam prišla drugi put Ćivotu Svetoga Vasilija odvezao kombijem na stanicu.

DA LI DECA TREBA DA POSTE: Iako im se ne uračunavaju gresi, vrlo je važno da primenjuju post zbog OVIH razloga

Ušle smo zajedno u voz. Ja sam bila veoma nervozna, histerična, plakala a da ni sama nisam znala zašto. Kada smo došli u Beograd, najpre sam otišla u Studentski dom, kod kuma, i on me je pitao da li sam došla sa ratišta, tako sam loše izgledala.

Od njega sam otišla kući u Zrenjanin, tačnije u izbeglički kamp. Moji su me kod kuće isto pitali da li sam došla sa ratišta. A ja sam im odgovorila da sam došla iz Manastira Ostroga.
Kod kuće sam imala loš san, preznojavala sam se u snu, često budila.

Meni je, posle povratka iz Ostroga, bilo toliko loše da su me moji odveli kod sportskog psihologa. Čak sam i pet dana ležala u bolnici. Dr Dragana Žegarac mi je prepisala inekcije i neke tablete, ali ja tablete nisam pila nego sam ih sakrivala, jer sam znala u dubini duše da je sa mnom sve u redu.

POČINJE VАSKRŠNJI PОSТ! OBAVEZNO URАDITE ОVО ZА ZDRАVLJЕ I NАPRЕDАK SЕBЕ I SVОЈIH BLIŽNJIH: Vеlikа stvаr kоја mеnjа živоt!

Čak su mi i krv vadili i proveravali da nisam možda na nekim drogama. Kad sam izašla iz bolnice bila sam jako iscrpljena. Ta duhovna borba sa samom sobom trajala je nekih mesec dana. Sledeća stvar koja mi se dogodila jeste kao da me je neka sila povela i odvela u crkvu u Zrenjaninu (ta crkva se nalazi u samom centru grada).

Ušla sam u crkvu, a tamo su bila dva sveštenika. Potom mi je sveštenik pročitao neku molitvu i pitao me da li se kajem. Ja sam mu odgovorila da se kajem za sve. Posle ovoga sam otišla kući i ponovo sam noću imala loše snove.

MISLITE DA POSTITE? Evo dokaza da možda činite VELIKI GREH, a da toga niste ni svesni!

Ali, jedne noći mi se, u snu, javio Sveti Vasilije Ostroški — slava mu i milost! (ja sam tada mislila da je to Isus Hristos) i velika svetlost se pojavila! A Sveti Vasilije, zove me prstom da dođem u Ostrog, a pored njega košnice za med i nekoliko pčela leti…

loading...

To jutro sam se probudila sva mokra. Mama me je pitala šta mi je, a ja samo joj rekla da sam sanjala čudan san. Međutim, na taj poziv Sv. Vasilija Ostroškog nisam se odazvala i nisam otišla, jer nisam imala snage. Posle toga sna sam pozvala oca Lazara, pošto mi je ostavio broj telefona. On se javio na telefon i ja sam mu se predstavila. On mi je rekao: „Da, sećam Vas se, recite kako Vam mogu pomoći?

” Ja sam mu tada rekla da sam u snu videla Isusa Hrista (tek kasnije sam shvatila da je to ustvari bio Sv. Vasilije Ostroški). O. Lazar me je posavetovao da odem kod psihijatra i ja sam mu rekla da sam već bila kod psihijatra.

PRAVOSLAVCI, TREBALI BI DA ZNATE: Evo zašto treba kaditi kuću!

Danas smatram da mi je posle povratka iz Ostroga bilo teško zato što je Bog bio na mene malo ljut što sam slagala o. Lazara da do tada nisam imala ljubavnih veza sa mladićima. Molim se da mi Bog oprosti što sam bila neiskrena u Ostrogu, ali kada djevojka ima samo osamnaest godina ona ni ne zna uvijek šta čini i govori. No, isto tako mislim da me Bog svim srcem voli zato što sam sada ovako iskrena!

Nekoliko meseci poslije svega ovoga, položila sam vozački ispit, postala član A. K. „Proleter”, radila razne poslove: kopala sam kukuruz, prodavala u prodavnici i na pijaci, čistila kuće, itd. Isto to sam i radila pre nego što sam sa svojom porodicom izbjegla iz Hrvatske: čuvala sam krave, kopala sam kukuruz, radila sam u šumi kada je seča drva za zimu, seno sam kupila sa svojima za stoku, skupljala sam kestenje u šumi i onda smo to prodavali. U zdravom sam kraju odrasla, stekla radne navike i ništa mi nije bilo teško…

MNOGI OVO NE ZNAJU A TREBALI BI ZNATI: Koji je pravi i jedini smisao zivota

Došla sam u Crnu Goru 19.9.2000. godine sa A. K. „Proleter” na pripreme iz Zrenjanina i ostala u u Budvi. Moj rođeni brat D. je došao odmah za mnom i ostao da radi u Budvi…

Ja trenutno imam svoj klub za rekreaciju i uporedo treniram atletiku, imam uspešne rezultate. Hvala Svetom Vasiliju Ostroškom što se smilovao na mene, darovavši mi snagu za život i osvetlivši mi životni put. Slava mu i milost

(Izvor:Telegraf.rs)

loading...
loading...
loading...
loading...
loading...