Zvali su ga Gvozdeni kancelar. Dominirao je evropskom i svetskom politikom pune tri decenije. Pretvorio je svoju državu u imperiju. Za Srbe je izborio nezavisnost i rušenje Velike Bugarske, protivno volji Rusa. Na samrti je navodno rekao samo jednu reč: „Srbija“. Pogađate o kome se radi?

Rođen je na dan šale, 1. aprila 1815. godine, i živeo je sve do 30. jula 1898. Bio je junker, konzervativac, pruski državnik par ekselans koji je dominirao nemačkom, evropskom i svetskom politikom tokom tri decenije, od 1860. do 1890. godine, koliko je služio Hoencolernima kao kancelar.

Veštom diplomatijom i ograničenim ratovanjem ujedinio je razjedinjene nemačke države u Nemački Rajh, drugi po redu, sa Berlinom kao novim središtem. Ovo je postigao tako što je isprovocirao tri kratkotrajna sukoba sa Danskom, Austrijom i Francuskom, u kojima je ostvario odlučujuće i ubedljive pobede.

Bio je šampion realpolitike, i stekao je nadimak Gvozdeni kancelar. Nadgledao je rapidni ekonomski rast svoje zemlje, doneo je prve pro-radničke zakone i stvorio prvu državu blagostanja na svetu, protivio se kolonijalizmu uprkos tome što je bio prinuđen da gradi i prekomorsku imperiju koju su tražili kajzer, elita i javno mnenje. Borio se u „kulturnom ratu“ protiv uticaja Rimokatoličke crkve u svojoj zemlji.

Uspeo je da za svog života izgradi evropski mir koji će potrajati sve do 1914. godine. Znao je da gleda i daleko unapred, i da deluje kratkoročno. Istoričari njegovu političku poziciju nazivaju „revolucionarni konzervativizam“, a vremenom je postao i heroj nemačkog nacionalizma.

Pogađate, pričamo o Otou Eduardu Leopoldu fon Bizmarku, vojvodi od Lauenburga, čoveku zahvaljujući čijem je zalaganju Srbija konačno dobila punu nezavisnost na Berlinskom kongresu, čoveku zahvaljujući kome Bugari nisu dobili Niš, što su Rusi tražili, zajedno sa stvaranjem Velike Bugarske.

Bizmark je sa Rusijom podelio Balkan na dve sfere uticaja. Istočno od Timoka je bila ruska sfera u koju su ulazile Bugarska i Rumunija, dok je zapadno bila nemačka, u koju je spadala Srbija. Posle njegove smrti se ovo izokrenulo, ali on je želeo da Srbija bude uz njegovu zemlju.

(Kažu da je Nemačka želela da bude uz Srbiju i krajem osamdesetih i na samom početku devedesetih prošlog veka, ali da se naše rukovodstvo na čelu sa Slobodanom Miloševićem ponašalo uvredljivo anti-nemačko, zbog čega je tadašnji Bon odustao od nas i okrenuo se protiv. Ako je to tačno, zbog njihove gluposti mi i dalje patimo.)

Za Bizmarka se u odnosu prema Srbima vezuju dve izjave, može se reći legendarne, s obzirom da njihova autentičnost nije baš u potpunosti potvrđena.

Najpoznatija od njih kaže da je Oto fon Bizmark na samrti rekao samo jednu reč: „Srbija“. Tumačenja šta je hteo da kaže su razna. Možda je mislio da ćemo mi doći glave Nemačkom Rajhu, a može je hteo da kaže da Berlin treba da se osloni na nas što se tiče jugoistočne Evrope. Druga, manje poznata, glasi ovako: „Mi i Srbi bismo pokorili Evropu“.

Da li je i jedan od ova dva citata tačan, ne znamo, to je pitanje na koje istoričari treba da odgovore posle višegodišnjih istraživanja. Ali da su zanimljive, u to nema nikakve sumnje, posebno u svetlu naših sve boljih odnosa sa „dojčerima“.

(Izvor: Telegraf.rs)