U godinama našeg puta u EU, stalno smo pod zahtevima da smanjujemo nacionalnu istoriju, da smanjujemo tu komponentu.

Čak su nam poručili i početkom 2013. da ne puštamo oduševljenje kroz medije i kroz javnost prilikom obeležavanja stote godišnjice od početka rata, kaže istoričar Mile Bjelajac, povodom Dana primirja.

U jednom železničkom vagonu na zabačenoj pruzi u šumi Kompijenj, u Francuskoj, 11. novembra 1918. godine potpisano je primirje. Zbog toga se u Srbiji od 2012. taj dan obeležava kao državni praznik Dan primirja. Srpski vojnici imali su značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu, ali čini se da su saveznici nekako uvek umanjivali njihov značaj. S druge strane, potomci boraca u Prvom svetskom ratu možda i olako prihvataju tragičnu sudbinu svojih predaka.

„Mi smo generacija koja je navikla na 29. novembar, tako da će i ovim novim generacijama biti potrebno neko vreme. Mi smo odrasli na istoriji Drugog svetskog rata, učili smo cele jedne godine o partizanskim ofanzivama, a Prvi svetski rat je bio samo jedna lekcija u udžbeniku“, kaže Slađana Zarić, novinarka RTS-a i autorka brojnih dokumentarnih filmova iz srpske istorije, u emisiji „Sputnjik intervju“.

Francuska je potpisala na Zapadnom frontu primirje sa Nemačkom, a naš sagovornik istoričar Mile Bjelajac podseća da su bila i neka druga primirja. „Italija ga je potpisala sa Austrougarskom, i to je poslednji službeni akt bivše monarhije. Beograd je grad u kome je potpisano poslednje primirje Prvog svetskog rata 13. novembra sa Mađarima i to u današnjoj Biblioteci grada Beograda“, kaže Bjelajac.

On smatra da je veoma važno reći da se decenijama posle Prvog svetskog rata pa gotovo i danas zanemaruje uloga francuske i srpske vojske na Solunskom frontu. Kaže da su to armije koje su presudile ubrzanje kraja rata, a da u ofanzivu na Solunskom frontu u taj blickrig niko nije verovao.

„Sve savezničke ofanzive počele su posle proboja Solunskog fronta, uključujući taj relativno primetan uspeh američkih armija na Zapadnom frontu“, kaže Bjelajac. Na pitanje zašto je Srbija zapostavila taj datum u svojoj istoriji, Bjelajac kaže da je SFRJ zemlja pomirenja, pošto je nastala od pobednika i poraženih.

„Onda je negde tražena mera ravnoteže. Da ne bi bili povređeni osećaji jednih i drugih nastojalo se da i pobeda i 1945. i pobeda iz 1918. postanu polako stvar svih građana Jugoslavije. Srbija je negde tim prećutkivanjem žrtvovala pobedu za opšte dobro“, kaže Bjelajac. To je jedan tragičan period u srpskoj istoriji, saglasni su naši sagovornici. Novinarka Slađana Zarić prošla je put srpske vojske dok je radila film „Srbi na Krfu, sto godina od albanske golgote“.

„Išla sam svim pravcima, pošto ih je bilo više. Išla sam kolima, i nije bilo usred januara. Kad vidite taj predeo, to je planina za planinom. Kao da je neko uzeo Zemljinu koru i zgužvao je, pa onda kad dođete u luku Sveti Jovan Medovski u stvari vidite kakva je to uvala, zašto je bio problem evakuacije vojske. Ali ono što je možda dominantno celim putem, jeste da ja to danas ne bih izdržala i da današnje generacije ne bi izdržale to što su oni tada izdržali. Nekad se zapitam da li smo mi potomci tih ljudi“, kaže Zarićeva.

Bjelajac dodaje da je 11. novembar samo jedan način da odamo priznanje tim ljudima koji su, kako kaže, bili nekog drugog kova. „Možda zato što je to bila zemlja seljaka. Oni su lakše izdržavali rane, navikli su na zimu, na oskudniju ishranu. Hirurzi svedoče u istoriji medicine Prvog svetskog rata da su nailazili, kad bi sanirali ranjenike na Solunskom frontu, na samostalno zarasle rane na crevima iz Balkanskih ratova“, kaže Bjelajac i podseća da nije bilo železnice za transport niti dobrih puteva.

Saglasni su i da je vera naroda u njegove oficire i vođe bila jača i da je to nosilo tadašnje generacije. Ljudske slabosti su postojale, bilo je i dezerterstva i neposlušnosti. Slađana Zarić se nadovezuje da postoje ljudi čiju sudbinu nismo ni posle 100 godina rasvetlili. To su ljudi koji su bili zarobljeni u logorima.

„Oko 90.000 ljudi stradalo je u logorima u Austrougarskoj i u Bugarskoj. Mnogi ljudi ne znaju da je Mathauzen postojao i u Prvom svetskom ratu i da je tamo umrlo 8.000 ljudi koji su se nacionalno izjašnjavali kao Srbi. Naš mentalitet — ako niste poginuli u borbi onda niste junak, a veliki broj logoraša bili su vojnici“, kaže Zarićeva. Počast srpskim vojnicima vraćena je u čuvenom vagonu, gde je 1918. potpisno primirje. Koštalo je dosta truda i volje pokojnog ambasadora u Parizu Predraga Simića da se ta zastava vrati tamo gde joj i mesto.

„Bili smo rame uz rame, verni saveznik čitavog rata, uključujući naše učešće na samom Zapadnom frontu. Bilo da se radi o Srbima dobrovoljcima koji početkom 1916. nisu mogli da se pridruže srpskoj vojsci nego su ulazili u sastav francuskih snaga Legije stranaca, bilo da su učestvovali parcijalno i tokom Verdenske bitke i kasnije dok se nisu prebacili na Solunski front. Dakle, imali smo i živo učešće na Zapadnom frontu“, kaže Bjelajac. Istoričar kaže i da bi srpska zastava trebalo da dobije svoje mesto i u memorijalu u Normandiji, gde su takođe postavljene sve zastave, čak i bivših neprijatelja.

„Ali nije bilo srpske zastave, niti jugoslovenske, jer navodno nisu poznati podaci o tome da su i Srbi učestvovali u Normandiji ili u kasnim operacijama za oslobođenje Francuske. Naravno, Srbi jesu učestvovali, i upravo jedna knjiga govori o herojima Srbima u američkoj armiji u svim ratovima i pokazuje da su bili na mnogim istaknuti mestima, uključujući one padobrance koji su prvi skakali još u toku noći u zaleđe Normandije, pa do onih koji su se borili na plažama. Znači nezasluženo su Srbija i Srbi ostali bez zastave na memorijalu u Normandiji, to je još nešto što treba da se ispravi“, kaže Bjelajac.

Ukazuje i da u brojnoj vojnoj i istorijskoj literaturi nećete naći srpsku vojsku i srpske pobede, a na pitanje da li toga ima dovoljno u udžbenicima on kaže: „Pišu ih naše kolege, ali moraju da vode računa o prostoru koji im daje plan koji donosi nadležno ministarstvo. Ali nije više ni nadležno ministarstvo jedino koje treba kriviti zbog toga.

Mi smo svih ovih godina našeg puta u Evropu stalno pod nekim zahtevima naših prijatelja iz Zapadne i Srednje Evrope da smanjujemo tu nacionalnu istoriju, da smanjujemo tu komponentu. Čak su nam poručili i početkom 2013. da smanjimo ton i da ne pustimo baš tako neko oduševljenje kroz medije i kroz javnost prilikom obeležavanja stote godišnjice od početka rata. To je sve jedan atak na istorijsku svest ovog prostora i naroda“.

(Izvor: Sputniknews.com)