Entoni Nolan rođen je u Londonu 1971. godine s teškom bolešću krvi. Jedini lek bilo je presađivanje koštane srži. Roditelji nisu mogli da mu pomognu – njihova koštana srž nije odgovarala dečaku. U borbi za Entonijev život, njegova majka Širli pokrenula je stvaranje registra dece sa sličnim bolestima, a 1978. u bolnici „Sent Meri Abot“ prvu laboratoriju koja je izdvajala matične ćelije.

Advertisements

Iste godine u Americi tim Elijane Glukman izvršio je prvu transplantaciju koštane srži. Sledeće godine Entonija više nije bilo, ali je iza njega ostala banka matičnih ćelija „Entoni Nolan“, jedna od najpoznatijih na svetu, koja danas ima više od pola miliona potencijalnih donora. U svetu trenutno postoji nekoliko stotina banaka matičnih ćelija, 20 miliona njihovih donora, matične ćelije uzimaju se čak i iz pljuvačke.

Od 2007. godine u Srbiji posluje čak 12 inostranih privatnih banaka krvi pupčanika, uredno registrovanih u Ministarstvu zdravlja. Bilo ih je i 15. Srbija još uvek nema nacionalnu banku matičnih ćelija. Radovi su u „trećoj fazi“. Nemamo 98 miliona dinara, nijedan šeik se nije isprsio – ako mu je iko i zatražio. Ali uvek imamo „something“ da se o svom jadu zabavimo: tihi rat između onko-hematološke stručne javnosti i privatnih banaka krvi pupčanika. To vam niko neće otvoreno reći – zato što je u pitanju ogroman biznis, a tamo gde je biznis, i rizici su veliki.

Za ne daj Bože
Prva transplantacija matičnih ćelija iz krvi pupčane vrpce obavljena je 1988. i do sada ih ima preko 26.000. Za razliku od uzimanja ćelija iz koštane srži, što je bolan i neprijatan proces, metoda iz krvi pupčanika je vrlo jednostavna. Od svog ginekologa žena dobije „set“ koji nosi na porođaj, kada ga lekar ili babica upotrebe da u malu aparaturu iscede krv iz pupčanika. Uzorak se brzim transportom nosi u inostranu laboratoriju, gde se iz krvi izdvajaju dragocene matične ćelije, a zatim se zamrzava i deponuje u neku od mnogobrojnih privatnih krio-banaka širom Evrope, na rok od 20 do 25 godina – zavisi od banke do banke. Ćelije se zamrzavaju u tečnom azotu, na temperaturi od minus 196 stepeni Celzijusa. I cena je različita: od 1.800 do 2.000 evra. Može i na 12 rata. Vlasnik uzorka je isključivo dete, pod starateljstvom roditelja. Mogu da zatraže uzorak kad god im – zlu ne trebalo – zatreba. U ovome „zlu ne trebalo“ leži i ceo problem. Zamrzavanje matičnih ćelija novorođenčeta zapravo je „životno osiguranje“ i za njega, i za njegovu eventualnu braću i sestre, pa i za roditelje. Ako se niko ne razboli – a to je nešto što svi žele – nikom ništa. Uzorak će ležati zamrznut 25 godina i nakon toga će biti uništen. Ne može da se preproda, otuđi, tu je gde je. Roditeljima neće biti žao što su platili nešto što nisu iskoristili, a privatne banke ostvarile su profit. Svi su zadovoljni. Od 15.000 zamrznutih uzoraka uzetih iz Srbije, nema podataka da li je ijedan do sada iskorišćen. Da ostane zamrznut zauvek, san je svih budućih majki.

Advertisements

Nije teško izračunati kolika je zarada privatnih banaka koje su nagrnule u Srbiju – a mi smo samo jedna od zemalja u ovom delu Balkana u kojima se obavlja „žetva“. Došli su: multinacionalna CryoSave, britanska Future Health Technologies, nemačke Seracell Stammzelltechnologie i Vita 34 AG, zatim S. P. A. In Scientia Fides iz San Marina, grčke Biohellenika A. E., Liaison Biomatrix, Omnigen S. A. – Biotehnologie, Medstem Services i Liaison Bimatrix, danska StemCare A/S i mađarska KriOvum. Svaka od njih ima svoj način rada, svoju propagandu, menadžment i – svoje „parčence“ Srbije. Banke razvijenih evropskih zemalja zauzele su Beograd i gotovo celu teritoriju, dok su jug „napale“ banke iz Grčke. Ostale se batrgaju po većim gradovima Šumadije – Kraljevu, Šapcu… Konkurencija je sve veća, problema s dozvolama nema – ostaje samo pridobiti što više porodilja. U te svrhe jedna od banaka daje na poklon tašne firme „Manual“ svakoj ženi koja s njima potpiše ugovor, druge nude polovinu cene za drugo buduće dete, treće… ko zna. Nešto je i „poslovna tajna“.

loading...

„Ne bacajte pare“
Dakle, medicinske postupke koji su do početka ovog milenijuma, bar u našem delu sveta, bili vezani za državne i univerzitetske kliničke centre preuzele su inostrane privatne banke krvi. Stručna javnost, sastavljena većinom od onkologa, hematologa i pedijatara, nerado se izjašnjava o ovoj pojavi jer se u medicinskim timovima privatnih banaka često nalaze i njihove kolege. Izuzetak je dr Nadežda Basara, jedan od najboljih srpskih hematologa, onkologa i stručnjaka za transplantaciju matičnih ćelija, koja je juna 2013, dok je bila na čelu transplantacionog centra Univerzitetske klinike u Lajpcigu, na Fejsbukovom klubu „Mama“ bez mnogo uvijanja upozorila mlade parove da ne troše novac uzalud. Izjavu je potkrepila tvrdnjom da od ovih ćelija do sada nijednom bolesniku u Evropi nije izvršena transplantacija.

„Razlozi za čuvanje ovih ćelija praktično ne postoje. To je izgleda postalo moda u Crnoj Gori i Srbiji, što ne razumem, jer je njihova kasnija upotreba nejasna. Predlažem mladim parovima koji žele da ostave matične ćelije iz pupčane vrpce da se prethodno informišu i ne bacaju pare. Izuzetak bi mogli da budu samo parovi kod kojih u porodici postoji više slučajeva leukemije i limfoma, ali čak i to nije indikacija. U svetu postoji dvadeset miliona registrovanih potencijalnih davalaca, tako da je primena matičnih ćelija iz pupčane vrpce izgubila na značaju. Nepotrebne su i u regenerativnoj medicini, jer u slučaju da, na primer, treba da se primene za regeneraciju hrskavice kolena, mogu lako da se uzmu iz koštane srži, a ne iz nekog tanka gde stoje već 20 godina“, bila je direktna. Jedna druga doktorka, prof. dr Dragana Vujić iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić“, načelnica Odeljenja za transplantaciju kostne srži s laboratorijom za kriobiologiju, jedan je od najvećih zagovornika stvaranja i završetka izgradnje prve javne banke krvi pupčanika u Srbiji. Do tada, stvorila je skromnu zalihu uzoraka za potrebe Instituta. O bankama krvi pupčanika govori isključivo sa stanovišta medicinske opravdanosti.

Advertisements

„To nalažu i uslovi Evropske komisije iz 2004. kada je reč o javnim bankama. One moraju da budu dostupne svima kojima je to potrebno. Budući roditelji prihvataju da krv koja se nalazi u pupčanoj vrpci njihovog budućeg novorođenčeta doniraju za potrebe bolesnih osoba. Kada je u pitanju porodična banka, u Institutu smo, uz saglasnost Komisije za nove tehnologije Ministarstva zdravlja, 2009. formirali porodičnu banku krvi pupčanika. Imamo zamrznut 61 uzorak do sada. Ako u porodici postoji neko ko je kandidat za transplantaciju kostne srži, prilikom rađanja drugog deteta, ti roditelji su izuzetno motivisani da se za potrebe obolelog člana namenski ostavi krv pupčanika. U tom svežem uzorku najviše je krvotvornih matičnih ćelija i vrlo malo je onih koje se odbacuju. Kada ih zamrznemo ili u tečnom azotu, ili parama azota, ovde u našoj laboratoriji za kriobiologiju, gde ih čuvamo, obezbeđujemo dugogodišnju vijabilnost, život. Odmrznute, obavljaju svoju funkciju.“

loading...

Dr Vujić inostrane banke krvi ne smatra „porodičnim“, već isključivo privatnim bankama.
„U stručnoj literaturi postoji podatak kolika je verovatnoća da ono što je ostavljeno u privatnim bankama bude iskorišćeno: od 1:200.000 do 1:2.500. Praktično zanemarljivo. Šta je suština? Kada neko boluje od leukemije ili neke druge maligne bolesti kod koje je potrebno presađivanje koštane srži, treba da dobije ćelije druge osobe, ne svoje vlastite ćelije! Zašto? Zato što pacijent dobija velike doze citostatika i zračenja čitavog tela kako bismo uništili maligne ćelije. Tom prilikom ne uništite ih sve, jer one nisu u istoj fazi razvoja, neke preostanu. Na koji način ćete pokrenuti imunološku odbranu organizma? Upravo davanjem ćelija druge osobe, bilo srodne bilo nesrodne. Tek tada pokrećete imunološke mehanizme, i to se zove bolest kalema protiv domaćina, ili stručno ‘graft-versus-host desease’. On ima taj antileukemijski efekat“, kaže dr Vujić. „Prošle godine u junu radili smo transplantaciju koštane srži dečaku od šest meseci kome je postavljena dijagnoza akutne leukemije. Pošto je prvo dete i jedino dete, a bio je kandidat za transplantaciju, započeli smo pretraživanje međunarodnog registra. Da bismo uopšte tome pristupili, u zakonskoj smo obavezi da dobijemo njihov pristanak. Tokom tog razgovora roditelji su nam rekli kako su pri rođenju deteta ostavili krv pupčanika u privatnoj banci i da je ta krv potpuno neupotrebljiva jer se njegovim matičnim ćelijama leukemija ne može izlečiti!“

Doktorka Vujić srela se i sa slučajevima u kojima su korišćene matične ćelije tkiva pupčane vrpce, koje se koriste u regenerativnoj medicini.

Advertisements

„Kada je reč o cerebralnoj paralizi, naše iskustvo je sledeće: za kratko vreme primili smo dvoje dece koja su u inostranstvu lečena matičnim ćelijama tkiva pupčanika na privatnim klinikama. Došli su s visokom temperaturom i, nažalost, jedno dete je preminulo. Ako matičnu ćeliju probate da ubacite tamo gde joj nije mesto, moguće su ozbiljne komplikacije.“ Transplantacioni tim ovog instituta do sada je obavio 204 transplantacije na pacijentima uzrasta od pet nedelja do 19 godina i cena se kretala od 7.000 do 200.000 evra – ova druga kod dečaka kome su je dva puta radili i koji je imao preko 80 kg, pa je samim tim i potrošnja lekova bila velika.

„Da li krv uzeta iz pupčanika može da zadovolji potrebe pacijenta? U krajnjem volumenu koji prikupite to bude najviše do 150 mililitara, sve što je ispod 60-70 ml odbacuje se jer se unapred zna da u tom uzorku neće biti dovoljno matičnih ćelija. Sve se to svodi na količinu od 20 ml da biste uštedeli prostor u tankovima u kojima se zamrznuti uzorci čuvaju. To je dovoljno za transplantaciju nekome teškom do 40 kg. Dugo je krv iz pupčanika korišćena samo za transplantaciju kod dece, ali poslednjih godina se primenjuju dva različita uzorka od dva davaoca da bi se uradila transplantacija i kod odraslih. Apsolutno je neisplativo da ostavljate nešto ako to ne može biti iskorišćeno. Svoje matične ćelije jedino možete koristiti kod nekih tumora, recimo neuroblastoma, koji je najteži tumor dečjeg doba. A mi te ćelije vrlo lako dobijamo iz periferne krvi“, kaže dr Vujić.

Postoje, naravno, i bizarni slučajevi, u kojima se matične ćelije koriste u estetskoj hirurgiji. Jednoj dami su negde ubrizgali njene matične ćelije – u lice! Zbog aljkavosti, u ćelijama su se našle primese kalcijuma. Nakon nepodnošljivih bolova u glavi, ženi su iz oka izvadili – kost. I to se dešava. Zakon o transplantaciji ćelija i tkiva Republike Srbije iz 2010. dozvoljava da postoje i javne i privatne banke. Sve javne banke u Evropi umrežene su u EuroCord, a na svetskom nivou u Net Cord. Net Cord propisuje najviše standarde obrade i čuvanja uzoraka, akreditacija je skupa, ali je uzorak koji stiže iz bilo koje javne banke urađen po svuda važećim standardima. Net Cord FACT je najviša licenca koju može da ima jedna banka.

loading...

Dr Vujić ne zna da li neka od privatnih banaka ima ovu licencu.
„U Srbiji nemate banku u kojoj se čuvaju ćelije, ovde su samo kancelarije. Privatne banke ne moraju da podležu ovim standardima Net Corda. Međutim, pitanje je vremena kada će i one morati da ispune te uslove.“ Postoji banka koja poseduje Net Cord FACT licencu. To je CryoSave, bio-banka grupe Esperite. Ako smo videli da postoji kost u oku, onda je CryoSave trn u oku ostalih banaka. Bolje rečeno – kost u grlu. Od 15.000 pomenutih uzoraka koje su srpske trudnice dale na čuvanje inostranim bankama CryoSave čuva – 10.000. Ovim brojem Srbija se proslavila: od 40 zemalja u kojima banka posluje Srbija je u prvih deset, a Crna Gora na – prvom mestu! Cena za ova tržišta iznosi 1.880 evra za čuvanje zamrznutog uzorka.

Boris Ferenc, menadžer za Srbiju, lekar po profesiji, na ovo mesto je nedavno stigao iz farmako-industrije. „Kao što je farmakologija doživela veliki uspeh u Srbiji, to se dogodilo i s matičnim ćelijama“, kaže za Njuzvik. Moglo bi da se očekuje da privatna banka vidi konkurenciju u budućoj nacionalnoj banci. Naprotiv, tvrde da je takva banka trebalo da se otvori – juče. „Ovde se još uvek ne obavlja lečenje matičnim ćelijama iz krvi pupčane vrpce, ali se može očekivati da će se sa otvaranjem prve javne banke u našoj zemlji u narednih nekoliko godina započeti sa ovim vidom terapije i u našim zdravstvenim ustanovama.“ Ni Ferenc nije zadovoljan velikim brojem inostranih banaka koje rade u Srbiji. Ne pominjući nijednu konkretno, kaže da većina ne posluje profesionalno, kao što radi CryoSave. One su nelojalna konkurencija koja i CryoSave primorava na agresivniju kampanju i marketing. Prostorije na Novom Beogradu pune su brošura i reklamnog materijala, firma ima 13 zaposlenih.

Na pitanje kako se bore s konkurencijom i da li imaju svoje „metode ubeđivanja“ lekara i roditelja, prof. dr Almira Mima Fazlagić, profesor na Evropskom univerzitetu, CryoSave savetnik i vlasnik privatne ordinacije „Medison plus“, kaže da je daleko od toga da ijednu ženu ubeđuje da potpiše ugovor s firmom čiji je savetnik. „Insistiram jedino kad je u porodici neko oboleo ili lečen od bolesti koje se leče matičnim ćelijama jer je tada čuvanje uzorka besplatno. Sve ostalo je lična odluka.“ Uzimanje krvi i tkiva pupčanika CryoSave obavlja po posebnim instrukcijama Ministarstva zdravlja koje je ovaj postupak proglasilo „dopunskom delatnošću“: lekar je dužan da svakoj porodilji objasni šta joj se nudi, a banka pravi zvaničan ugovor i sa bolnicom i sa svakim lekarom ponaosob. Svi dobijaju novac, na koji CryoSave ne samo što plaća porez već i sve doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje. Kolika je ta naknada – odbijaju da kažu.

I dr Fazlagić je zagovornik osnivanja nacionalne banke. „Čak i da se otvori duplo više stranih, privatnih banaka, to ne može da zameni osnivanje nacionalne banke. Važno je da se što više ćelija čuva jer to povećava mogućnosti za lečenje većeg broja pacijenata kojima je takva terapija potrebna. Šansa da će nekome zatrebati matične ćelije iz krvi pupčanika je jedan prema 40, a šansa da će mu zatrebati za lečenje leukemije je jedan prema 20.000.“

Dr Vuk Devrnja, koji se uključio u razgovor za Njuzvik iz Ženeve, telefonom, prilično je ogorčen na pritužbe na račun privatnih banaka. „Mi radimo više testova krvi nego u javnim bankama! I tvrdim da će svaki uzorak biti upotrebljen! Ako uzorak nije u redu, nije izdvojeno dovoljno matičnih ćelija, odmah to kažemo roditeljima. Ništa ne plaćaju, novac dobijamo samo ukoliko je uzorak u redu. Nikoga ne obmanjujemo. Ljudi kod nas dolaze sa idejom o onko-hematološkoj terapiji, ali mi im kažemo da će to biti najmanje verovatno. Hematologija nije jedina grana medicine! Najveća verovatnoća su neuro-tumori, kardio-bolesti i razne povrede tkiva, dakle – regenerativna medicina. Javne banke ne prihvataju ćelije tkiva pupčane vrpce – mi ih prihvatamo! I Crna Gora je zabranila uzimanje ćelija tkiva pupčanika. E, zahvaljujući toj ‘stručnoj javnosti’, nijedno naše dete neće moći da koristi ove ćelije za lečenje cerebralne paralize! Pacijenti koji su matične ćelije ostavili kod nas to mogu!“

Na direktno pitanje da li je čuvanje nečega što nikad neće biti upotrebljeno neka vrsta prevare, dr Devrnja je direktno i odgovorio: „Ne! Mi smo multinacionalna, interkontinentalna korporacija koja je trenutno u terapiju pustila 120 uzoraka! Kako onda možete i pomenuti reč prevara?!“ Od 280.000 uzoraka iz celog sveta Boris Ferenc je za Njuzvik odštampao listu od njih 14 koji su dosad ukupno poslati klinikama u Nemačkoj, Španiji, Bugarskoj, Švajcarskoj i SAD – Univerzitetskoj klinici Djuk. Toliko zasad. CryoSave je prvi došao u Srbiju, 2007. godine. Ne samo što su ubedljivo najveća i najmoćnija bio-banka u našoj zemlji već su i najveći u Evropi i treći u svetu. Postoje od 2000. godine, a prisutni su u 40 zemalja i prostiru se na tri kontinenta.

U njihovim tankovima trenutno se čuva 280.000 uzoraka, a obrada i krioprezervacija odvijaju se u pet laboratorija – tri u Evropi, jednoj u Dubaiju i jednoj u Južnoj Africi. Šesta, u Indiji, ukinuta je. Poslednji podatak o njihovim prihodima je iz 2011. godine, kada su zaradili 41,9 miliona evra, sa neto profitom od 2,3 miliona. Da bi ostvarili ovaj iznos, prošli su kroz veliku kampanju koju su protiv njih vodile neke evropske zemlje, članice Evropske unije, Holandije i Belgije. Kupovinom švajcarskog „Salvea“ kompanija je svoje administrativno sedište prebacila iz Holandije u Ženevu. Pošto Švajcarska nije članica Evropske unije, CryoSave je sada na sigurnom tlu od zakona EU koji su joj zagorčavali život – ako su uopšte.

Odnosi s Vatikanom
Pre tri godine, 2012, na holandskom njuz sajtu Apaš pojavila se serija tekstova o banci CryoSave, čije je sedište tada bilo u holandskom gradu Zutfenu (tako je registrovana i u Srbiji). Težak udarac banci zadao je belgijski Kraljevski dekret od 1. januara 2013, u kojem se privatnim bankama krvi pupčanika nalagalo da svoje uzorke moraju da stave na raspolaganje i da ih „tipiziraju“, kao što to rade javne banke. Time bi se dovela u pitanje sama svrha postojanja privatnih banaka, u kojima su vlasnici uzorka isključivo pacijenti sa imenom i prezimenom koji su to debelo platili i čija bi „biološka imovina“ volšebno nestala ukoliko bi svako imao pravo da uzme njihove matične ćelije – ako mu odgovaraju.

Namerno ili slučajno, čekajući da se utvrde dodatne procedure, CryoSave je prešao na švajcarsku teritoriju. Time je imovina klijenata bila apsolutno zaštićena, banka više nije bila u obavezi da ispituje svaki uzorak, što bi bilo u apsolutnom neskladu sa ugovorima koje je potpisala s građanima. U međuvremenu je Francuska zabranila rad privatnim bankama „an ženeral“. Francuzi, uostalom, imaju nekoliko nacionalnih javnih banaka, tako da im privatne i nisu potrebne. Dr Vuk Devrnja upoznat je sa oba slučaja. Tvrdi da belgijski dekret uopšte nije bio tako rigorozan kao što to Njuzvik tvrdi, već da se radilo o zahtevu u slučaju potrebe i nedostatka drugih rešenja. Što se Francuske tiče, dr Devrnja je, kao poznavalac prilika, kratko prokomentarisao: „U ministarstvu zdravlja Francuske sedi izvesna ‘la femme’ koja je istovremeno na čelu velike porodične banke matičnih ćelija pupčanika u Americi! Samo to ću reći.“ Holandski sajt Apaš piše kako je kompanija uspela da spoji mrežu naučnika, političara i interesnih grupa. Rad s matičnim ćelijama iz krvi pupčanika, a ne embriona, podržava i Opus dei, što je rezultiralo i unosnom saradnjom s Vatikanom.

Ne zna se da li Vatikan direktno ulaže novac u delatnosti banke. Indirektni uticaj Svete stolice jasno se vidi na mnogo načina. CryoSave je pre tri godine na svom sajtu objavio da kompanija ima dugu saradnju s Katoličkim univerzitetom Svetog srca iz Rima. Cilj saradnje je, kako je rečeno, da se „promoviše i poboljša znanje o skladištenju matičnih ćelija iz krvi pupčanika“. Neke američke privatne banke matičnih ćelija i istraživački timovi dobijali su direktnu finansijsku podršku od Vatikana. Kontroverzna je pomoć od milion dolara koju je Vatikan dao kompaniji NeoStem, američkom pandanu banke CryoSave. Osim lobija na najvišem nivou, postoji i lobiranje na terenu. Ginekolozi i babice presudni su za uspeh kompanije jer su oni ti koji su u kontaktu s trudnicama. CryoSave redovno sponzoriše međunarodne konferencije ginekologa i babica ili organizuje obuku. Da li je kampanja protiv banke CryoSave uspela ili je iz nje firma izašla samo jača, zaista će pokazati vreme. Međutim, nepobitno je da imaju veoma jak lobi, što ne znači da ga druge banke nemaju. Na pomen lobija, Boris Ferenc je upitao:

„Da li vi zapravo pišete tekst protiv nas?“ Ne.

(Izvor: Intermagazin.rs)

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!