Foto: Pixabay

Većina današnjih gastarbajtera iz BiH u Evropi se lakše ili teže snađe i prilagodi životu u novoj zemlji i novom okruženju. Ali ekonomska migracija nije uvek rešenje – i ne za sve.

Samo u poslednje četiri godine je prema podacima Unije za održivi povratak i integracije iz BiH „trbuhom za kruhom“ otišlo 151.100 državljana. Dakle, jedan ceo Mostar i Široki Brijeg – zajedno.

Ipak, ne uspeju svi, a njihov povratak u domovinu, okrunjen neuspehom, u većini slučajeva se smatra svojevrsnim porazom. I hiljade Hercegovaca u poslednje tri godine se „upisalo“ u ekonomsku migraciju, no za Matea Z. i Ivana B. to je bilo, kako kažu, životno razočaranje.

„Nemoguće mi je bilo da živim od konobarske dnevnice od 25 KM, ali nakon što sam se vratio iz Karlsruea pre nekoliko meseci i jedva skuckao za povratnu kartu za autobus, sada mi to nije najveća tragedija. Najgore su mi bile šale na moj račun tipa ‘kako se snašao ovaj ili onaj, a ja, eto nisam’, priča mladi Mateo.

Da, put u Nemačku još mu je u svežem, neugodnom sećanju. Nije postao još jedan ekonomski migrant u moru njih iz BiH. „Mesec dana sam tražio dobar posao. Bilo je svega. Prao sam suđe po restoranima do zore, jedva plaćao stančić koji sam delio s još dvojicom.

Bio sam stalno premoren. Nisam imao šanse za ozbiljnije zaposlenje bez znanja nemačkog jezika, a ono što zaradim davao sam za stanarinu i hranu. Bio je to pasji život. Gore mi je bilo nego kod kuće“, priča o svom iskustvu ovaj Mostarac.

Izbor između dva zla

Kako kaže, gore od takvog života bilo mu je suočavanje s odlukom da mora da se vrati kući ili bi mogao lako da završi na ulici i bez ikakvog novca. Ali, morao je da prelomi. Porodica ga je pozivala da se vrati, govorili su mu da će biti posla i kod kuće, ali on je strepeo od sramote.

„A najgore mi je bilo da priznam da nisam uspeo. Bilo me sramota da se vratim, a trebalo je i da pretrpim zadirkivanja od prijatelja“, kaže. Sada radi svoj stari posao, ali i – ide na kurs nemačkog jezika. „Ići ću sigurno odavde opet u Nemačku. Sada znam više i ići ću na sigurno. Jeste da sam kod kuće, ali ne mirim se s preživljavanjem“, zaključuje on.

Noćni čuvar za 1.600 evra

Za razliku od njega, njegov zemljak Ivan B. pomirio se s povratkom iz Minhena pre samo nekoliko dana. On je oženjen i otac dvoje male dece. Njegova primanja nisu bila dovoljna za život kakav je želeo da im osigura.

Ivan je napustio posao, spakovao kofere i zaputio se u Minhen. Porodični plan je bio dolazak supruge s decom kada se snađe i početak novog, boljeg života u zemlji u kojoj je penziju nekada mukotrpno radeći zaradio i njegov otac.

Ali, ispostavilo se da su ovi planovi bili samo pusti snovi. „Ovde sam imao platu od 1.200 KM, a u Nemačkoj kao noćni čuvar zarađivao sam oko 1.600 evra. To je bilo ispod svakog očekivanja i dolazak supruge i dece nije se uopšte mogao uzeti u obzir.

Preskupo smo svi plaćali našu odvojenost za tako mali novac. I odlučio sam da se vratim“, govori o svojoj kratkotrajnoj gastarbajterskoj avanturi. On ne pomišlja na povratak u Nemačku, ali niti bilo gde. Kaže da se više nikada ne želi da se razdvoji od porodice kako je nekada bio razdvojen i njegov otac. Samo zbog razumevanja poslodavca može da se vrati na stari posao.

„Ne mogu ovo doživeti kao trijumf. Razočaran sam, možda i zbog toga što imam solidan posao i nije mi došlo ‘do grla’. A, tu su još i deca – nisam bio spreman za odvojenost kao što su to bili naši roditelji nekada“, zaključuje on svoju priču koja na kraju na neki način ipak ima svoj „srećan kraj“.

(Izvor: Kurir.rs)