Foto: Pixabay

Jovana je otišla prvi prvi put da izvadi ličnu kartu u MUP. Vadeći potrebna dokumenta, saznala je nešto su svi u porodici krili od nje 18 godina. Žena koju je smatrala majkom, biološki to nije bila. Devojka je doživela traumu. Jovana je saznala da ima pomajku, ili popularnije rečeno maćehu!

Njena prava mama je umrla na porođaju, a otac se oženio novom ženom i sa malom Jovanom preselio u drugi grad. Osim najuže porodice niko nije znao za njihovu porodičnu tragediju do momenta kada je Jovana videla svoj izvod iz knjige rođenih.

Devojka ih je osuđivala što joj ranije nisu rekli istinu, jer ta istina ništa ne bi promenila – njena maćeha je bila divna majka u pravom smislu te reči, ona ju je obožavala. Kako li je tek bilo toj “drugoj mami”, koja je Jovanu volela kao svoje dete, a nije joj nikad rekla pravu istinu?

Toliko toga je trebalo objasniti. Ali jednu stvar nikad nije dovedena u pitanje – njihova beskrajna međusobna ljubav, kao između prave majke i ćerke.

Mama se piše sa velikim M, voljena je i obožavana. Ali šta je sa pomajkama, narodski rečeno maćehama? Zašto tu ženu zovemo maćeha, koja nazivom asocira na onu zlu ženu koja je maltretirala Pepeljugu i tretirala je kao služiče? Ta žena u bajci nema ime, samo se zove maćeha i predstavlja zlo. A često je tako i u stvarnom životu.

Dragica se udala za udovca na selu u poratnim godinama. Bilo joj je 28. Njemu 38, imao je dva sina, dečaka od sedam i pet godina. Odmah je dobila veliku porodicu. Počela je da rađa svoju decu, još četvoro. Ali nikad nije pravila razliku između mališana, nikada. I dok su bili mali, delila je svimajednake porcije hrane, svima je šila odeću, a šansu za školovanje su imali svi – jednaku!

Ta dva mala dečaka su porasla i nikda je nisu zvala majkom, već tetkom. Poštovali je jesu, ali su ispred nje znali da spomenu svoju majku koju je jedan pamtio a drugi ne. Nju ništa nije sprečavalo da ih i dalje gleda kao svoju decu i nesebično se daje.

Zajedno sa mužem podigli su ih na noge da postanu ljudi. Kada je ostala udovica i stara i bolesna, obilazila su je njena deca, posinci su zvali, retko dolazili. Ostala je tetka, a bila je majka sa velikim M!

Samo je jednom rekla, razumem ja, majka se najviše na svetu voli! Da su to bar njeni posinci čuli… Posle teške bolesti umrla je Stoja, majka dve male devojčice. Podigla ih je maćeha i dugo nisu ni znale da im ona nije prava majka, negde do njihovog puberteta. A i kako bi?

Njena majčinska briga bila je besprekorna, njena ljubav beskrajna. I razlike nije bilo između njih i sina kojeg je dobila kasnije sa njihovim ocem. Mnogi su govorili da su čak razmažene. Volele su je sestre,ne može se to reći. Ali su često govorile da su siročad bez majke.

Tugovati za biološkom majkom je u rdu, niko to ne zamera, ali nije to lepo reći, “siročići pored takve majke”, pa neka je maćeha po sto puta. Ta druga majka nikad to nije prokomentarisala, nikada!

Da li takva plemenitost ičim može da se meri? Osim malih otrovnih strelica u kući tpre često i uvrede sredine. Svaki pokret im se gleda, svaka reč meri. Kao da svaki potez i moraju duplo da opravdaju, kao da svaku strožu vaspitnu meru ne smeju da preduzmu.

Jer će od pravičnog roditelja očas posla postati omaražene maćehe, kao ona iz Pepeljuge! A one su isto naše majke, meni je ružno da kažemo i pomajke, a kamoli maćehe!

(Izvor: Kurir.rs)