Završila sam osnovnu školu u Nišu, mom rodnom gradu. Sa nepunih 15 godina, nakon višemesečnih dijaloga i pregovora, dogovorila sam se roditeljima da se preselim u Beograd i završim srednju školu, a potom i studije.

Još kao dete znala sam da želim da napustim Niš, ali ne i Srbiju. Srbija je moja zemlja. Moja domovina. U Srbiji živi moj narod. Srbija je moj mir i moja sloboda… Svake noći sanjala sam Beograd – veliki grad. Za mene najlepša prestonica na svetu. Odbrojavala sam dane i sa nestrpljenjem iščekivala da se konačno preselim kod tetke i počnem da živim svoje snove.

Iako su me mnogi savetovali kako da se ponašam, upozoravali na prepotente Beograđane koji „žive Holivud“, pričali kako će me noćni život „uzeti pod svoje“,nisam želela da prihvatim činjenicu da je svet okrutan i da nije sve ružičasto kao što je meni izgledalo u tom, blesavom, „tinejdž“ dobu.

Sa razmišljanjem „da ne odlazim u inostranstvo, već u glavni grad svoje države gde me čeka moj narod“ zakoračila sam u autobus – sama, sa tri putnička kofera. Put je bio previše dugačak za nestrpljivu devojčicu koja je bila sigurna u svoju odluku, a previše kratak za brojne misli koje su tada mučile moju, još uvek, dečiju glavu.

Na glavnoj autobuskoj stanici su me sačekali tetka i teča. Sreća je izbijala iz mene, a vreme do početka školske godine iskoristila sam da upoznam svoju novu sredinu. Tetka je svaki slobodan dan posvećivala meni. Ona i teča, nažalost, nisu imali tu sreću da dobiju dete, pa sam im ja bila kao ćerka. Mezimče…

Moram da priznam, Beograd je opravdao moja očekivanja. Zaista je poseban i lep na svoj način. Međutim, najveće razočaranje (u prvim godinama mog boravka) priredili su mi ljudi. Kao po nekom nepisnom pravilu svima je živce testirao moj akcenat.

Takođe, dolazak iz Niša u Beograd zbog školovanja u startu me je etiketirao kao „dođoša“. Beograđni su me ismevali, neki me čak i izbegavali… I pored svega, trudila sam se da se izdignem iz cele situacije. A, kako sam to uspela?

Za nas Nišlije, kažu da imamo kompleks Beograda i Beograđana. Istina je. I zbog toga sam odlučila da je to prva stvar koju treba da iskorenim. Počela sam da se šalim na svoj račun, nisam se lišila svog naglaska, prijatelje sam učila kako da pričaju kao prave Nišlije (to im je posebno bilo zanimljivo), a i znala sam nekoliko viceve o Beograđanima…

I verujte mi – ič me neje zanimalo što će koj da misli! I još nešto: tipični Nišlija priča brzo i glasno, mnogo psuje, voli da popije, voli da se gura i svađa… Odmah da se ogradim, nisam baš toliko „loša“, ali – ja sam iz Niša otišla, ali Niš iz mene nije! Niti želim da ode!

Ljudi su me vremeno prihvatili jer sam od početka znala zbog čega sam došla. Gradila sam sebe, učila, usavršavala se… Povrh svega, bila sam pravi drug. Nisam se menjala, već sam se trudila da budem ono što jesam. Na studijama sam upoznala prijatelje za ceo život. Da, one „arogante Beograđane“ (kako ih MI „DOĐOŠI“ zovemo)! Izlazila jesam, ali samo onda kad je godina bila „očišćenja“.

Nakon završenih studija sam se zaposlila, i priznajem da se pronalazim u rečenici Duška Radovića: „Najviše volim Beograd za praznike, tad svi Beograđani odu svojim kućama“ – odem i ja tako u rodni grad, skoro svakog vikenda i ne stidim se toga. Ponosna sam što sam u vreme „bele kuge“ uspela da opstanem u mojoj lepoj Srbiji.

I sad vas ja pitam, zašto moram da budem rođena u Beogradu da bih bila Beograđanka? Zašto se uvek delimo? I kad ćemo uopšte prestati sa tim podelama – Novosađani, Beograđani, Nišlije… Pa, pobogu! Svi smo mi Srbi i treba da radimo da nam svima u našoj zemlji bude bolje. Stalno se svađamo oko gluposti, dok život teče i pravi problemi neprimetno prolaze pored nas…

(Izvor: Kurir.rs/Dnevno)