Foto: wikimedia.org

Strasti oko modernizacije vojne avijacije dve najjače države na Zapadnom Balkanu, Srbije i Hrvatske, ne stišavaju se, a pitanje koje je na svačijim usnama je: ko će imati jaču eskadrilu kad se renoviraju srpski MiG-ovi i kad Hrvatska kupi nove avione?

Hrvatski Globus napravio je detaljnu analizu ponude za obnovu hrvatske avijacije, čije delove prenosimo: „Prošlonedeljnim otvaranjem ponuda za novi borbeni avion Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva, priča o nasledniku MiG-a 21 ulazi u pretposlednju fazu. Ponude su plasirale četiri zemlje: Grčka, Izrael, SAD i Švedska. Peta zemlja, Južna Koreja, ponela se korektno i priznala da njen školsko-borbeni FA-50 ne zadovoljava taktičko-tehničke zahteve Hrvatskog ratnog zrakoplovstva (HRZ). Time su napokon i službeno zaustavljene često zlonamerne priče kako će se Hrvatska odlučiti samo za protokolarno vazduhoplovstvo: sada je sasvim jasno kako Ministarstvo odbrane republike Hrvatske teži ozbiljnim borbenim sposobnostima.

Industrijska saradnja je vrlo važan segment cele nabavke, za koju jamči država ponuđač. Za Hrvatsku to znači da će, koja god ponuda pobedi, aktuelna Vlada otvoriti mogućnost znatnih ulaganja u visoku tehnologiju, nauku, industriju i celokupnu ekonomiju. Zemlja koja raspolaže modernim lovcima sigurna je od svake agresije. A moderno je preblaga riječ za jednu od ponuda. Kako bi zadovoljila potrebe, Hrvatskoj treba 12 aviona, 10 jednoseda i dva dvosjeda. Treba naglasiti da sada lošeg izbora više nema. Čak i F-16 Fighting Falcon u verziji Block 30 predstavlja generacijski skok i ostavlja daleko u prašini zastarele MiG-ove 29, a o MiG-u 21 da se i ne govori.

Svim avionima osnovno oružje predstavlja top. Tri verzije F-16 dele šestocevni, rotirajući top M61A1 Vulcan kalibra 20 milimetara i efektivnog dometa od oko 1.600 metara te maksimalne brzine vatre od 6.000 granata u minuti. Gripen je naoružan jednocevnim topom BK-27 kalibra 27 mm, maksimalne brzine vatre od 1.800 granata u minuti te nešto većeg dometa. No Vulcan se mora zavrteti do maksimalne brzine vatre, dok je ona konstantna kod BK-27, pa u prvih pola sekunde vatre BK-27 ispali oko dva kilograma granata više od Vulcana. Za vazdušnu borbu unutar vizuelnog dometa svi kandidati minimalno mogu nositi infracrveno vođene rakete AIM-9M Sidewinder. Ova verzija Sidewindera je sveaspektna, kao i sve kasnije, što znači da može biti ispaljena bez obzira na orijentaciju cilja. Maksimalni domet joj je oko 20 kilometara u frontalnom aspektu, odnosno približavanju cilja i lansirnog aviona.

Za vazdušnu borbu izvan vizuelnog dometa, BVR, sva četiri aviona nose AIM-120C AMRAAM, dometa većeg od 100 kilometara u frontalnom aspektu. Ova raketa je aktivno radarski navođena, odnosno ima vlastiti aktivni radar i može se koristiti u režimu ispali-i-zaboravi. Dakle, lansirni avion ne mora održavati radarski zahvat cilja nakon lansiranja već može ugasiti radar da prikrije vlastiti položaj, ili manevrisati da izbegne uzvratnu vatru. Podaci o cilju rakete mogu se, osim od radara lansirnog aviona, preneti i putem veze sa drugog lovca, infracrvenog senzora ili AWACS radarskog aviona, a svaka od spomenutih opcija može se koristiti i za održavanje zahvata cilja i slanje ažuriranih podataka raketi, čime se znatno povećava verovatnoća pogotka. Za delovanje po ciljevima na zemlji ponuđeni avioni mogu poneti široki spektar navođenog i nenavođenog oružja. Od nevođenih bombi tu je serija Mk 80, odnosno Mk 82 od 227 kg, Mk 83 od 460 kg i Mk 84 od 960 kg. Uz njih idu i GPS navođene verzije iz serije JDAM, te laserski navođene varijante serije Paveway.

Sva četiri aviona mogu nositi i GBU-39 bombu malog promera, SDB, od samo 129 kg. Dostupne su i razne varijante kasetnih bombi, poput serije CBU. Uz njih tu su i nevođene rakete 70 mm Hydra. Svi mogu nositi razne verzije laserski i TV vođenih raketa AGM-65 Maverick, namenjenih uništavanju oklopnih i utvrđenih ciljeva. Za strateške udare sa sigurne udaljenosti raspoložive su krstareće rakete. Tako F-16 može nositi stelt krstareću raketu AGM-158 JASSM, dometa preko 370 kilometara i s bojnom glavom od 450 kg, dok Gripen može biti osposobljen za korištenje krstareće rakete KEPD 350, takođe smanjene uočljivosti, dometa oko 500 kilometara, te s bojnom glavom od 480 kg. Svi avioni su kompatibilni i s različitim navigacijskim i izvidničkim kontejnerima poput LITENING-a, Snipera te LANTIRN-a.

Iz raspona arsenala jasno je da svi kandidati mogu biti naoružani za izvršavanje gotovo svih tipova borbenih zadataka: ostvarivanja i zadržavanja vazdušne nadmoći, bliske vazdušne podrške snagama na zemlji, izvršavanja strateških dubinskih udara, protivbrodsku borbu i neutralizaciju protivničkih radara i PVO sistema. Tu je naravno i najjednostavniji zadatak, a to je zaštita vazdušnog prostora, odnosno air policing. Za jednostavno poređenje borbenih mogućnosti svakog od kandidata uzećemo borbeni avion koji se nalazi u istoj kategoriji, MiG-29, i njegov evolucijski vrhunac, znatno poboljšani MiG-35. Ovdje treba naglasiti da u stvarnosti ne postoji izolovani susret jedan na jedan, ali iskoristićemo takav scenario zbog jednostavnosti poređenja taktičko – tehničkih karakteristika. Jedini značajni nedostatak u oružju ima Gripen, koji za razliku od sve tri verzije F-16 ne raspolaže protivradarskom raketom. „Šesnaestice“ za tu svrhu imaju borbeno dokazani AGM-88 HARM, dometa preko 150 kilometara. Sva četiri aviona odlikuje sistem fly-by-wire, FBW, odnosno digitalno upravljanje. Za razliku od ranijih aviona koji imaju hidromehaničke kontrole, poput MiG-a 29, FBW sustav znači da nema fizičke veze između upravljivih površina i upravljačke palice. Dakle, na sva četiri aviona veze su elektronske s višestrukim rezervama, što omogućava daleko precizniju kontrolu i trenutni odaziv upravljačkih površina u svim profilima kontrolisanog leta.

Tako računar vrši desetine sitnih korekcija svake sekunde kako bi avion ostvario najprecizniju moguću upravljivost. Zahvaljujući FBW-u, s kojim su i F-16 i Gripen projektovani od početka, i jedan i drugi su aerodinamički nestabilni, što im omogućava izuzetnu pokretljivost, a nestabilnost automatski kompenzuje računar. Same ponude su u startu iznenadile. Mnogi su očekivali da SAD ne ponudi ništa. Među onima koji su smatrali da će se ipak nešto ponuditi preovladavala su predviđanja da će u najboljem slučaju SAD ponuditi polovne F-16, samo reda radi, jer se ponovo pojavila teza o fantomskom stavu SAD da nam lovci ne trebaju. Ali ne samo da je SAD, kao najmoćnija sila sveta, poslao ponudu, nego je reč o potpuno novim avionima neverovatnih sposobnosti.

Naime, Hrvatska bi mogla postati korisnik najnovijeg F-16 Block 70/72. Razlika je tolika da ono što su preostala tri aviona za MiG-21, to je Block 70 za njih. Većina njegovih sistema razvijena je iz iskustva razvoja i korišćenja F-35 i F-22, lovaca pete generacije. Njegov glavni senzor, radar, nije mehanički kao kod svih ostalih kandidata, već aktivno elektronički skeniran, odnosno AESA. AE­SA radar je daleko pouzdaniji jer nema pokretnih delova, a svaki modul antene je zaseban, pa otkaz jednog nema učinka na sistem, i zato traži manje održavanja, a mnogo je moćniji. Osim za pretragu i navođenje, odlika je AESA radara da mogu služiti i za elektronski napad i aktivno ometanje protivnika.

Sam SABR je izuzetno otporan na ometanje. Može pretraživati nebo, zemlju i more, ciljati i navoditi oružja na vazdušne, kopnene i morske ciljeve, i u realnom vremenu mapirati teren putem SAR moda visoke rezolucije, a sve na dometu znatno većem od 300 kilometara. Istovremeno. Funkcioniše po principu LPI, male verovatnosti presretanja. To znači da protivnik neće znati da se nalazi u radarskom snopu jer svaki pojedini puls izuzetno agilnog zraka može biti istovremeno raširen kroz veliki spektar frekvencija. Tako neprijateljski pilot u većini slučajeva neće znati da je napadnut do trenutka kada aktivno radarski navođena raketa AIM-120D AMRAAM ne uključi vlastiti radar u terminalnoj fazi, nekoliko sekundi pre udara. Ta, najnovija varijanta AMRAAM-a ima domet bar 50 posto veći u odnosu na C i iznosi preko 180 kilometara.

Block 70 omogućava potpunu umreženost na bojnom prostoru, sa svim vazdušnim i kopnenim platformama u realnom vremenu, a specifično je razvijan da bi se jednako lako umrežio sa lovcima pete generacije F-35, pa i F-22. Pilot raspolaže potpunom fuzijom svih senzora. Svi podaci vlastitog radara, radarske slike uvezanih platformi, pozicije prijateljskih snaga u vazduhu, na kopnu i moru i položaji pretnji i ciljeva prikazani su u realnom vremenu na pokretnoj digitalnoj mapi, a sve zajedno na jednom, središnjem monitoru, CPD-u. Pilot sam bira koje podatke želi, a ostale prebacuje na druge monitore ili ih skriva ako su manje važni, te se može fokusirati na vođenje borbe. Standardno se koristi i monitor na kacigi JHMCS II, razvijen na osnovu revolucionarnog HMDS-a sa F-35. Block 70 takođe ima automatski sistem izbegavanja udara u tlo, što znači da, uoči li avion opasnost koju pilot ne ispravlja, oduzima mu upravljanje i prevodi avion u siguran let pre vraćanja kontrole.

Oznaka 70/72 zavisi o izboru motora. Raspoloživa su dva, pa Block 70 pogoni General Electric F110, dok Block 72 ima Pratt & Whitney F100. Nesumnjivo se nude najbolje verzije, pa tako uz forsaž F110-GE-132 daje oko 142 kN potiska, dok F100-PW-229 pruža 129 kN. Oba su FADEC, pod direktnom digitalnom kontrolom. Dok na klasičnim motorima, pojednostavljeno, pilot ručicom gasa određuje dotok goriva u motor i time snagu, FADEC neprekidno analizira parametre leta, meteo-uslove, snagu, nadmorsku visinu i mnoge druge te koriguje rad za najoptimalniji potisak u datom trenutku. Time znatno povećava učinkovitost, što znači manju potrošnju goriva i veću pouzdanost motora, te na kraju i manje operativne troškove. Budući da je digitalizovan, dijagnostika kvarova je daleko brža i jednostavnija, kao i popravke i održavanje. Jedino Block 70 od ponuđenih ima provizije za CFT: konformalne rezervoare goriva. Dva se mogu postavitii na leđa, a svaki sadrži 1.700 litara goriva, što znatno povećava dolet. Oni su standardni na svim novijim F-16, no za Gripen C ne postoje. Prednost nad uobičajenim odbacivim spremnicima je što ne zauzimaju mesto za oružje i stvaraju manji otpor.

Ukratko, F-16 Block 70 je vrhunac evolucije 4. generacije borbenih aviona. U sebi objedinjuje sve revolucionarne karakteristike lovca 5. generacije: umreženost u realnom vremenu, senzorsku i podatkovnu fuziju, AESA radar. Jedino izostaje stealth. Koliko je napredan, svedoči i to da ih SAD namerava naručiti nekoliko stotina da zameni izvanredne lovce presretače F-15 Eagle. Oni su, naime, stariji od 40 godina i naprosto ih se više neće moći držati u vazduhu. Uspoređivati Block 70 s MiG-om 29 je neozbiljno, jer je Block 70 optimizovan da se ravnomerno suprotstavi Su-35S, koji je u višoj kategoriji kao jedan od najboljih lovaca presretača na svetu. U slučaju da bude odabran, Hrvatska bi bila prvi korisnik Blocka 70. U praksi on pruža Hrvatskoj apsolutnu zračnu dominaciju za narednih 40 godina. Nikakve modernizacije neće biti potrebne u tom periodu, jer reč je o trenutno najsofisticiranijem borbenom avionu na svetu.

Jasno, najbolje košta, a činjenica da će Bahrein za vrlo slične F-16V morati da plati 147 miliona dolara čini se obeshrabrujuća. Ali cene nisu iste za sve. Irak je za prvu seriju razvodnjene verzije Blocka 50 plaćao preko 160 miliona dolara po avionu, a Poljska je za istu varijantu s punim sposobnostima platila samo 70 miliona po avionu. Logično, evropski NATO saveznici imaju povoljnije uslove nabavke vojne opreme. S time na umu, autorova procena je da se vrednost jednog F-16 Block 70 verovatno vrti oko 90 miliona dolara, s obukom i logistikom. Mada je Block 70/72 vrhunac vayduhoplovne tehnologije, i standardni F-16C/D Fighting Falcon nudi odlične borbene mogućnosti. Grci tako nude svoje F-16 Block 30, koje je njihovo ratno zrakoplovstvo prihvatilo krajem 80-ih godina prošlog veka u sklopu programa Peace Xenia I. Mada su grčkom vayduhoplovstvu isporučeni pre trideset godina, grčki F-16 su ostvarili prosečno vrlo malo naleta u tom periodu, budući da se Grčka fokusirala na eksploataciju svojih Miragea 2000, F-4 i F-16 Block 52+, što znači da im zasigurno preostaje mnogo resursa. No kako su retko korišćeni, nikada nisu modernizovani. Zato, uslovno rečeno, imaju manje mogućnosti, ali su daleko nadmoćniji nad MiG-ovima 29, dok su izjednačeni s MiG-om 35.

Na Blocku 30 ispravljene su dečje bolesti prve verzije C/D, Blocka 25, na njoj je prvi put uvedena mogućnost izbora motora, i znatno je proširen spektar oružja omogućavanjem nošenja AGM-88 HARM-a i AIM-120 AMRAAM-a. Ima AN/APG-68 puls-dopplerski mehanički radar dometa oko 300 kilometara. Iako Grčka raspolaže s monitorima na kacigi JHMCS I, oni se nisu koristili na Blocku 30. Ipak, najveći problem ostaje činjenica da nisu modernizovani. Njima bi Hrvatska nadmoć u vazduhu osigurala na 10-15 godina, nakon čega bi se moralo krenuti u novu nabavku ili ih modernizovati na standard F-16V. Takva modernizacija košta oko 50 miliona dolara po avionu, a po sposobnostima je jednaka novim F-16 Block 70/72 koje nam nudi SAD. Polovne, ali tehnološki naprednije avione nudi Izrael. Njihovi ponuđeni avioni isporučeni su im u verziji F-16C/D, a isporučeni su između 1986. i 1993. u programima Peace Marble.

U međuvremenu su radikalno modernizovani na standard Barak, odnosno Brakeet za dvosede, te su im znatno proširene borbene mogućnosti. Maksimalna težina im je povećana za čak 2,5 tona u odnosu na standardni F-16, što znači da su čak osam tona teži od Gripena. Izgledno je da od sva četiri kandidata, upravo Barak može poneti najviše ubojnog tereta. Dvosedi su u sklopu modernizacije dobili i povećanu grbu na leđima u koju je smeštena napredna oprema za elektronsko ratovanje i protivradarsku borbu, dok su svi dobili povećanu bazu pozicionih svetala na uvodniku vazduha, verovatno takođe senzore za elektronsko delovanje, te ekstenziju u korenu vertikalnog stabilizatora, u kojoj nije kočeći padobran. Razumne pretpostavke su da je reč o elementu sistema za elektronsko delovanje odnosno izviđanje, ili pak vučeni aktivni mamac. Iako su stroga tajna, zbog izuzetne vojne industrije i nivoa tehnologije, i činjenice da se izraelsko vazduhoplovstvo nalazi u stanju stalnog rata, ne treba sumnjati da je reč o odličnim sistemima. Osnovni senzor Baraka je puls-doppler radar AN/APG-68, gotovo sigurno i znatno poboljšan od strane izraelske vojne industrije, te je za pretpostaviti da je znatno nadmoćan ranijoj verziji koju nose grčki Block 30. Domet mu iznosi barem 300 kilometara.

POGLEDAJTE VIDEO:

Barak k tome standardno leti s DASH monitorom, koji pilotu na viziru kacige projektuje sve ključne parametre leta i navodi oružja, poput izraelskih raketa Python 4 i 5. To su infracrveno vođene rakete dometa 15 kilometara, odnosno 20 kilometara. Za BVR ima aktivno radarski navođenu raketu Derby, dometa preko 50 kilometara. Izrael nudi i seriju elektrooptički, GPS i inercijalno navođenih bombi Spice, te TV i infracrveno navođenu raketu Popeye. S obzirom na povećanu nosivost, proširen spektar oružja i izvanredne senzore i sistema za elektronsko ratovanje, izraelski avioni pružaju druge najveće borbene i tehnološke mogućnosti, a u nosivosti oružja možda čak i premašuju Block 70. Zbog svoje sofisticiranosti ovi avioni bi osi­gurali vazdušnu nadmoć Hrvatskoj za celi svoj životni vek, te su superiorni MiG-u 35. S obzirom na mogućnosti koje Barak pruža, možemo nagađati da se raspon cene jednog aviona s obukom i logistikom kreće između 50 i 70 miliona dolara.

Švedska nudi nove Gripene, ali reč je o varijanti C/D, a ne mnogo naprednijoj E. Proizvodna linija za Gripen C ugašena je 2015., ali Saab je najavio spre­mnost za ponovno pokretanje kako bi se ispunile nove narudžbine. Sam Gripen je odličan avion, tehnološki iznad grčkog F-16C Block 30, s odličnim interfjesom čovek-mašina i digitalnom kabinom, iako je inferioran izraelskom Baraku. Osnovni senzor mu je napredni mehanički PS-05/A puls-dopplerski radar. Zavisno od uslova, domet mu je oko 130 kilometara u modu vazduh – vazduh, a raspolaže i modovima za pretragu i ciljanje na kopnu i vodi te SAR mod. Postoji i znatno naprednija varijanta, Mk. 4, sa gotovo udvostručenim sposobnostima, a dostupna je i putem modernizacije MS 20. MS 20 je modularna modernizacija koja znatno poboljšava sposobnosti Gripena. Njome se uvodi sposobnost nošenja naprednih evropskih raketa vazduh-vazduh, infracrveno vođene IRIS-T dometa 25 kilometara te aktivno radarski vođeni Meteor, dometa oko 200 kilometara. Proširene su i sposobnosti uvezivanja s ostalim platformama putem Link-16 taktičke podatkovne veze, te izvidničke mogućnosti. Gripen je kompatibilan i s Cobra monitorom na kacigi, a ima vrlo male operativne troškove, čak i u poređenju sa novim F-16, traži vrlo malo održavanja, a lakše i sigurnije koristi improvizovana uzletišta.

Uprkos svojoj tehnološkoj sofisticiranosti i niskim troškovima, Gripen C nosi najmanje ubojnog tereta od sva četiri kandidata. Samo 3.600 kg, dok F-16 može nositi 7.700 kg. Vrhunac evolucije Gripena C/D predstavlja modernizacija MS 20, nakon koje Gripen C više nema potencijal za razvoj jer najveći korisnici, Švedska i u budućnosti Brazil, prelaze na Gripen E. Nije moguće modernizovati Gripen C na standard Gripena E jer su strukturalne razlike prevelike, iako nije isključena mogućnost budućeg preuzimanja elemenata Gripena E, poput AESA radara. Po borbenim sposobnostima i zahvaljujući situacijskoj svjesnosti daleko je nadmoćan MiG-u 29, dok je ujednačen s MiG-om 35. S obzirom na mogućnosti, može se proceniti da za jedan Gripen s obukom i logistikom treba platiti 60-80 miliona dolara po avionu. Budući da su cene samo okvirna procena, treba uporediti i odnose borbenih sposobnosti između četiri kandidata, kao jedine parametre koji se pouzdano znaju. Jasno je da svaki od kandidata pruža ogroman napredak u odnosu na postojeće MiG-ove 21. Tako se njihove pojedine borbene sposobnosti mogu posložiti u rasponu između odličnih i fantastičnih.

Pojedinačno, grčki F-16 Block 30 i Gripen C bez MS 20 modernizacije nude uporedive borbene sposobnosti, s time da je Gripen tehnološki napredniji i ima bolju avioniku, a uz to je i nov, ali mana mu je što pruža daleko najmanju nosivost ubojnog tereta. F-16 Barak ima znatno proširene borbene sposobnosti u odnosu na grčki i švedski avion, posebno u segmentu elektronskog ratovanja, i raspolaže s najširim spektrom integrisanog oružja uz najveću nosivost ubojnog tereta od svih kandidata. Sposobnosti i potencijal F-16 Block 70 su daleko ispred svih ostalih, jer on predstavlja efektivno 5. generaciju borbenih aviona, budući da su mu svi sistemi proizašli iz njihovog razvoja, pa njegove mogućnosti daleko nadmašuju ne samo sve ostale kandidate, nego i gotovo sve borbene avione na svijetu sa izuzetkom F-22. No i na pragu najvažnijeg ugovora u Hrvatskoj, neki nisu zadovoljni, pa ni sigurnošću i golemim ulaganjem u hrvatsku ekonomiju koje ta nabavka donosi. Za njih je to trošak, iako nabavka aviona za više stotina miliona dolara znači najmanje jednaku vrednost ulaganja druge države u hrvatsku industriju, nauku, obrazovanje i tehnologiju, te stvaranje radnih mesta.

Vojno, ništa ne garantuje sigurnost i suverenost zemlje kao moderno lovačko vazduhoplovstvo. Novi avioni pružiće Hrvatskoj decenije sigurnosti kroz vojnu nadmoć, te mira i stabilnosti u komšiluku kroz neupitnu sposobnost odvraćanja. Jer niko ne kreće u agresiju na jačega kako bi izgubio. Napada se slabiji, a bilo koji od četiri ponuđena aviona jamči da to više nikada neće biti Hrvatska. Ekonomski, niti jedan pojedinačni projekt u zadnjih četvrt veka nije imao potencijal ostvariti toliki učinak. Samo kroz prateću industrijsku saradnju, avioni će sami sebe otplatiti tokom desetak godina. Svi ponuđači su svesni trenutne finansijske situacije naše zemlje, pa se može računati na vrlo razumne ponude, a sigurno je i da će se avioni moći plaćati na duži period. Nigde se ovakve nabavke ne plaćaju odmah, a na period od 10, pa možda i više godina, trošak nabavke je neznatan. Rata ostaje ista, a BDP raste iz godine u godinu: raste godišnje za mnogo puta više nego što bi mogla iznositi godišnja rata za novi avion, pa i najskuplji i najmoćniji. A Hrvatska naprosto nije dovoljno bogata da bi kupovala jeftino.“

(Izvor: Espreso.rs/Jutarnji.hr/Globus)