Profesor filozofije je stajao pred svojim učenicima sa nekim rekvizitima kod sebe. Ne rekavši ništa izvadio je teglu od krastavčića i napunio je teniskim lopticama.
Kada je pitao studente da li je puna, odgovor je bio potvrdan, zatim je sipao u teglu kutiju punu kamenčića, protresao teglu i svi kamenčići su stali u teglu između loptica. Opet je upitao svoje učenike da li je puna, oni su odgovorili da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. I nju je izručio u teglu i pesak je našao svoj put i popunio prazan prostor tegle. „Da li je tegla puna?“, upitao je. „Da“, glasio je odgovor. Onda je profesor ispod katedre izvadio dve šoljice kafe i izručio u teglu. Kafa je natopila pesak. Opet je upitao isto pitanje i odgovor je opet bio isti uz osmeh studenata.
Onda se profesor uozbiljio i objasnio učenicima da je tegla njihov život. Teniske loptice predstavljaju važne stvari u životu čoveka: porodica, deca, zdravlje, vera, stvari kojima se predaju. To su stvari sa kojima je život ispunjen i kada sve nestane. Kamenčići predstavljaju posao, kuću, auto…
Pesak predstavlja preostale stvari, manje važne. Ako prvo napunite teglu peskom, nema mesta za loptice i kamenčiće. Isto je i u životu. Ako potrošite svo vreme i energiju na male stvari nećete imati snage da se posvetite svojoj porodici i ostalim važnim stvarima u životu.
Znači, prioritet je da se posvetite partneru, da se poigrate sa decom, da odete kod lekara. Kuća je uvek tu gde jeste, ako nije sve uvek na svom mestu nije ni važno. Ako ne stignete danas, sutra ćete. Važno je da imate prioritete, sve ostalo je pesak.
Onda je jedna studentkinja pitala: “Šta je sa kafom?“ Profesor je odgovorio da mu je mnogo drago što se neko setio da pita. “Nju sipam, da bih vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem“.
(Izvor: Beograd.in)