Foto: Pixabay

Život Šarlin iz SAD-a je visio o koncu. Umirala je nakon što joj je hirurg slučajno prerezao arteriju. Kaže da je izašla iz tela i ugledala predivnog anđela koji joj je rekao da ga gleda u oči i ne miče pogled. Poslušala ga je. Ovo je njena ispovest.

„Šestoro moje dece rodila sam prirodnim putem, u udobnosti svog doma, tako da sam tačno znala šta treba da radim kada je na red došlo sedmo. Ali, nakon 35 sati trudova moj kućni lekar me je poslao u bolnicu. Bila sam u isto vreme razočarana i uplašena.

Moj suprug Majkl mi je pomogao da uđem u automobil i otišli smo do bolnice u Džekson Holu u Vajomingu. To je oko 13 kilometara od naše kuće u selu Teton. Sneg je bio toliko gust da je jedva video kuda vozi. Bol je postajao sve intenzivniji. Više nisam mogla da sedim.

Stigli smo u bolnicu i osoblje me smestilo u krevet. Sve oko mene je bilo nekako strano i sterilno. Moji ostali porođaji su bili prijatni, topli i brižni – esencijalna uja su isparavala u lampici dok me je Majkl držao za ruku. Znala sam kada treba da se napnem. U bolnici sam samo gledala osoblje u belim uniformama dok užurbano hodaju pored mene.

Svakih pola sata dali su mi nešto da podstaknu trudove. Osetila sam bebinu glavu kako pritiska karlicu. Ponavljala sam u sebi: „Pokušaj da se opustiš“ i „Dragi Bože, nisam sva svoja. Jesi li ovde? Onako kako si i u mojoj kući?“. Prišao mi je lekar i rekao da nema dobre vesti: „Morate na carski rez. Ne možemo više da čekamo.“

Nije bilo vremena za pitanja. Sestra me hitno odgurala u operacionu salu. Ležala sam i osećala se tako bespomoćnom. Uhvatila sam se za metalni okvir kreveta. Anesteziolog se nagnuo nada mnom i stavio mi masku na lice.

Polako sam treptala, pa zatvorila oči. Kada sam ih ponovno otvorila, pogledala sam dole. Ispod mene je bio panoramski prizor sale za operaciju. Tamo je bilo jako puno meteža, zvukova uređaja, zveckanja metalnih pomagala, mahnitih aktivnosti. „Ko je ta žena?“ zapitala sam se. „Šta se dogodilo s njom?“

Čula sam: „Ti ne bi trebalo to da gledaš“. Neki lik je stao ispred mene, ispunio mi je vidno polje. Anđeo – najlepši anđeo odeven u haljinu sa sedefastim krilima i morski plavim očima koje su me vukle da držim pogled na njima. „Nemoj pomerati pogled s mojih očiju!“ Nisam ni trepnula. Gledala sam duboko u te oči i dopustila da me obuzme spokoj, kao talas. Odjednom se sve smračilo.

Otvorila sam oči – beli plafon, jako svetlo… Naravno, to sam ja u bolničkom krevetu. Potražila sam pogledom anđela, ali videla sam samo medicinsko osoblje koje se okupilo u mojoj sobi. „Gde je moja beba?“ pitala sam ih. „Je li moja beba preživela?“ Majkl je stajao pored mene držeći paketić.

„Upoznaj Ajzaka Majkla“, rekao je. „Našeg zdravog dečačića“. Uzela sam ga u naručje dok mi je Majkl objašnjavao šta se dogodilo. Kada je lekar napravio rez, odsekao je i arteriju. „Umirala si tamo na stolu, Šarlin“, rekao mi. „Dali su ti četiri transfuzije krvi kako bi te spasili“.

(Izvor: Stil.kurir.rs)