NATO je od 1999. sebi dao za pravo da globalno interveniše. U Siriji je cilj smena režima, to posebno žele SAD. Pravo stanovništva da se izjasni o svojoj budućnosti se osporava ako je protiv interesa Zapada. Iza sukoba sa Rusijom su interesi multinacionalnih korporacija i želja da osvoje nova tržišta i sirovine, smatra Kurt Grič.

U Austriji je nedavno objavljena knjiga mladog istoričara Kurta Griča „Rat za Kosovo“ u kojoj je posebna pažnja posvećena ulozi medija tokom započinjanja tog konflikta. „Sugerisano je da je to borba protiv novog Hitlera. Milošević je navodno novi Hitler, a Srbi novi nacisti“, objašnjava Grič. Kako kaže, logika kojom se NATO obratio nemačkom društvu bila je — „ako ne podržite rat protiv Miloševića, onda je to isto kao da ništa ne preduzimate protiv Hitlera“.

Grič ističe da takvu etiketu nemačka javnost sebi nije ni htela ni smela da dozvoli po drugi put u istoriji. Za razliku od većine zapadnih istoričara i istraživača društvenih tokova, Kurt Grič ima značajno drugačiji pristup. To je bio povod da sa njim razgovaramo ne samo o konfliktu na prostoru bivše Jugoslavije, već i o njegovom kritičkom pristupu velikim svetskim medijima, i da pitamo kako on vidi aktuelna dešavanja na Bliskom istoku, tačnije u Siriji, ali i odnos Zapada prema Rusiji.

Ako se pogleda spisak ratova u kojima je NATO učestvovao od Kosova naovamo, reč je o žarištima koja još nisu rešena (Irak, Avganistan, Libija), a koja su uz to prouzrokovala izbegličku krizu. To znači da NATO i nema mnogo čime da se pohvali. Da li novi, intervencionistički karakter NATO-a može da se objasni time što Alijansa, da bi opstala, mora stalno da generiše nove sukobe?— Sve je počelo 1991. godine, kada NATO zbog raspada Varšavskog pakta nije više mogao da se pretvara da predstavlja alijansu protiv nekog drugog vojnog bloka. NATO je tada morao da redefiniše svrhu svog postajanja i da nađe nove ciljeve. Prvi put je NATO tokom devedesetih pod okriljem UN učestvovao u konfliktima na tlu bivše Jugoslavije.

Čini mi se da je 1999. godine, nakon ruskog i kineskog veta u okviru Saveta bezbednosti UN, na primeru Kosova NATO pokazao kakve ciljeve ima. Hteli su da izgrade novi imidž — da se predstave kao mirotvorci, što u realnosti svakako nisu. Iskoristili su priliku i konflikt na Kosovu za svoj sve veći uticaj. I upravo u aprilu 1999. godine, kada je NATO slavio svoju 50. godišnjicu, oni su promenili svrhu Alijanse: od odbrambene namene, prerasli su u vojni savez koji ima zadatak da globalno interveniše.

Iza ovoga stoje mnogi razlozi, od kojih je jedan naravno to što je nakon 1991. godine i raspada Varšavskog pakta bilo jasno da NATO nema više neprijatelja. Tada je trebalo ubediti građane Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država da pretnja i dalje postoji, jer su svi 1991. godine mislili da počinje „era mira“. Velika vojna alijansa uvek traži postojanje jasno definisanog neprijatelja, a kako ga oni nisu imali, odlučili su da pokušaju sa promenom kursa ka „vojnom paktu čiji je zadatak globalno intervenisanje“. Naravno, iza ovog stoji i velika ratna industrija odnosno mašinerija, borba za naftu i globalnu moć.

Osim Avganistana, Iraka i Libije, tu je i sukob u Siriji koji traje već pet godina…— Što se tiče Sirije, cilj Zapada je smena režima, a to posebno žele SAD. Zato oni i dalje podržavaju antivladine snage, bez obzira na to kakvog su „usmerenja“. A apropo laži, setimo se optužbi na račun Asada o navodnom napadu nervnim gasom. Kasnije se ispostavilo da to nije tačno, odnosno da vladine snage nisu učestvovale u tome, i da je elemente za pravljenje ovog gasa, hemijskog oružja, turska obaveštajna služba poslala u Siriju takozvanim „pobunjenicima“. Ne kažem ni da je Vlada Sirije potpuno nevina, prljavi rat se vodi u ovoj zemlji. Ali ne zaboravimo da se tu radi o pokušajima smene vlasti koja je bila legitimno izabrana voljom stanovništva Sirije. U principu, prema odredbama međunarodnog prava, druge države ne bi trebalo da se mešaju u unutrašnja pitanja, a još manje da podržavaju takozvane „pobunjenike“.

Upravo je neslaganje oko toga ko su zapravo „teroristi“, a ko „legitimni pobunjenici“ glavni kamen spoticanja u pregovorima i eventualnom zajedničkom regulisanju krize Rusije i Amerike. Kako to komentarišete?— Definicija „terorista“ i shvatanje ovog pojma umeju da bude vrlo škakljivi. Tanka je linija između teroriste i heroja, zavisi sa koje strane ko kako gleda. Ali, za istraživače kao što sam ja, vrlo je jasno da oni koji su učinili krivično delo, bez obzira na razlog, svakako jesu teroristi. Neke vlade i mediji zbog sopstvenih potreba nekad ove ljude drugačije nazivaju. Ovde se radi o pokušaju svrgavanja režima kako bi se uspostavila nova vlada, koja je više spremna da izlazi u susret zahtevima SAD i zapadnoevropskih država, u skladu sa njihovim ekonomskim potrebama. Takođe, žele da smene vladu koja je otvoreno bila saveznik Rusije, što je drugim rečima pokušaj da se destabilizuje sama Rusija.

U svojoj knjizi ste ukazali na brojne nepravde i neistine naspram srpskog naroda, na koje je međunarodna zajednica zatvarala oči tokom kosovskog sukoba. Istovremeno, Zapad i dalje osuđuje rezultate legitimnog referenduma koji je prethodio pripajanju Krima Rusiji.— U ovom slučaju su se NATO i zapadne zemlje pozivali na pravo, ali samo kada je to u njihovom interesu, ovde mislim na slučaj sa nezavisnošću Kosova. Ali, na primer, ako postoji želja stanovništva na nekoj drugoj lokaciji da se izjasni o svojoj budućnosti, onda se isto to pravo osporava ako je protiv interesa Zapada i NATO-a.

Kada već pominjemo Krim, koji je bio i formalni povod za uvođenje zapadnih sankcija Rusiji, kako tumačite to zaoštravanje odnosa sa Moskvom na kojem toliko insistiraju najpre SAD a potom i EU?— Nemojmo ovde zaboraviti geostrategiju. Setimo se Zbignjeva Bžežinskog, savetnika bivšeg predsednika SAD Džimija Kartera, i njegove knjige objavljene 1997. godine, gde se jasno kaže da će ona zemlja ili savez koji bude kontrolisao srednju i istočnu Evropu biti u mogućnosti da kontroliše čitav evroazijski kontinent. Lično se ne slažem u potpunosti sa ovim stavom. Ipak, on je vrlo slikovito opisao kako bi srednja i istočna Evropa trebalo da se integrišu u EU i NATO, upravo onako kako se sve to i kasnije dogodilo. Ali, ono što meni ovde pada u oči jeste to što je iz ove istorijske perspektive jasno da iza svega stoje interesi multinacionalnih korporacija u njihovoj želji da osvoje nova tržišta i sirovine.

Tokom devedesetih godina 20. veka, za vreme vladavine Borisa Jeljcina, Rusija se praktično povlačila i imala slabu spoljnu politiku. Ali kada se situacija promenila, kada je na čelo države došao Vladimir Putin, on je od samog početka vrlo jasno rekao da želi da sarađuje sa Zapadom, posebno sa Evropom. Ipak, Putin nije bio spreman da bespogovorno izađe u susret svim tim zahtevima upravo tih međunarodnih korporacija. Stoga neke zapadne elite više nisu htele da sarađuju sa Rusijom na nivou partnerstva, i to je možda razlog za neuspeh ekonomskog partnerskog sporazuma između Rusije i EU, što je bukvalno tragedija za obe strane, jer bi obe profitirale od ovog ugovora. Ipak, mislim da posebno za američku elitu i njihove korporacije postoji jasna korist od tenzija u odnosima EU i Rusija. S druge strane, dok privreda generalno trpi sa obe strane, mora se reći da određene branše ipak profitiraju od ovakve situacije, na primer kompleks namenske, odnosno vojne industrije. U osnovi konflikta ili tenzija čiji smo svedoci je, po mom mišljenju, borba za tržište i pristup resursima.

Amerika povremeno pokaže želju da reguliše odnose sa Rusijom, pa onda opet kao da se povuče na prethodne pozicije. Sa druge strane, iz Evrope sve glasnije čujemo zahteve da se sankcije ukinu, jer evropska privreda strada. Ima li nade da će se Zapad ipak okrenuti manje konfliktnoj politici?— Nema monolitnog tela SAD i EU, jer i unutar tog saveza postoji mnogo nesporazuma, na primer baš povodom Transatlantske zone slobodne trgovine između SAD i EU (TTIP). Pa i povodom sankcija Rusiji nema potpuno jasne većine. Na kraju su svi navodno imali isti stav, ali neke evropske države su od starta znale, a neke su vremenom shvatile da od ove mere može biti samo štete za ekonomije sa obe strane — i u Rusiji i u EU. Što se tiče budućnosti, EU i SAD su shvatile da postoji određena linija preko koje ruska vlada neće preći. Kao da se kaže — stop, možemo sarađivati, ali nećemo pristajati na diktat vaših pravila ni u ekonomiji, niti u drugim sferama. Lično se nadam da će ove dve, odnosno tri strane naći zajednički jezik, jer je dosad postalo jasno da je cena destabilizacije odnosa previsoka.

Reklo bi se da eventualno regulisanje odnosa Moskva—Vašington—Brisel nema toliko veze sa politikom koliko sa ekonomskim interesima?
— Sve to ima veze sa ekonomijom. Mi se još uvek suočavamo sa globalnom krizom i sa takozvanim neoliberalnim ekonomskim sistemom — što znači da je važan samo profit kako bi korporacije rasle, ali nisu važne države i narodi. Za to je odličan primer upravo TTIP. Nažalost, mislim da će još dugo ovaj sistem ostati na snazi.

Da se vratimo kosovskom problemu, odnosno onome kako je Zapad tumačio poteze Miloševića. Deluje da ste Vi nekako „više na srpskoj strani“ nego većina Vaših zapadnih kolega. Odakle takav takoreći blagonakloni stav?— Ne bih voleo da me pogrešno razumete. Nikada nisam pokušavao da kažem nešto pozitivno ili u korist Miloševića. On je počinio zločine koji su dobro poznati: npr. ubistva novinara u vreme kad je bio na vlasti, što ukazuje da se uklanjanje neistomišljenika može jasno povezati sa njim odnosno njegovom porodicom. Ali, odbijam da verujem u jednu stvar: to što ga danas porede sa Hitlerom. Kao prvo, istorijski gledano, nema dovoljno jasnih činjenica zbog kojeg bi ga mogli porediti sa Hitlerom. Pa čak ni srpsko vojno angažovanje na Kosovu nije za upoređivanje sa nacistima (kao što se čini po zapadnim medijima), jer postoje jasne razlike, i ljudi u Evropi i svetu bi to morali da znaju. Mislim da je Milošević poslužio kao „žrtveni jarac“ jer je to bilo potrebno Zapadu, posebno Nemačkoj, kako bi mogli da definišu neprijatelja, i zato su mediji predstavili Miloševića kao zločinca. To je, ponavljam, konstrukcija medija, koja ne odgovara činjenicama.

Strategija koja je primenjena u slučaju Miloševića kasnije kao da je „preslikana“ na Sadama Huseina i Gadafija. Da li se ovde može govoriti o nekakvoj matrici?— Naravno da je slično. Istraživanja pokazuju da je na Zapadu uvek postojao pokušaj da se lideri poput Gadafija, Sadama Huseina ili čak Miloševića porede sa nekim drugim jakim liderima iz prošlosti. Otud ideja da ako nekog treba demonizovati uvek ga treba porediti sa Hitlerom. Postojala je strategija i taktika da se definiše „jasan neprijatelj“ tako da stanovništvo jedne zemlje, poput recimo Nemačke, bude spremno da podrži rat u Jugoslaviji ili vojnu intervenciju u Libiji ili Iraku, što inače ne bi uradili. Da nije javnosti Nemačke predočeno poređenje Miloševića sa Hitlerom i poistovećivanje čitavog srpskog naroda sa nacistima, ubeđen sam da većina Nemaca ne bi podržala ideju da nemačke oružane snage budu deo koalicije koja je bombardovala SRJ.

Smatrate da su za mnogo toga što se dešava u svetu odgovorni mediji. Jasno je i da su mediji često oruđe u rukama moćnika. Ima li nade da makar u budućnosti govorimo o slobodnom ili nepristrasnom novinarstvu?— Velike korporacije kontrolišu medije. Nije tajna da je veliki broj štampanih izdanja ili televizijskih kanala u rukama malog broja ljudi. Pomenimo tu Roberta Merdoka, koji je kao pojedinac vlasnik nekoliko medija. A ta činjenica predstavlja veliku pretnju po demokratiju i mir u svetu. Problem je što se slično dešava širom sveta i što se mediji nalaze u rukama elita, i čim elite žele da ostvare neki svoj cilj, onda koriste moć medija. Naravno da u okviru svakog medija uvek imate novinare koji žele da budu nezavisni, ali svi znamo da se nezavisnost i objektivnost završava tamo gde šef da smernice u kom pravcu i na koji način bi trebalo da se piše.

(Izvor: Sputniknews.com)

Lajkujte, podelite ili pošaljite tekst Vašim prijateljima!